slika politike - Jovan Despotović

profesionalnim integritetom koji su znali i umeli da se prema svakovrsnim apetitima i nerazumnimzahtevima vladalaca postave na častan način i tako spasu - ne samo vlastiti obraz, već i ugleddruštvenog staleža kome pripadaju. Brojni su primeri koji potvrđuju čvrstinu nekog profesionalnogstanovišta ispred gole sile vlasti kojoj državnici Miloševićevog kova počesto umeju da pribegnu.Sudije su, nekada, umele i istovremeno imale hrabrost da presuđuju i na štetu ličnosti sa samog vrhadruštvene ili državne piramide. U jedno takvo iskušenje bio je svojevremeno doveden i kraljAleksandar kome je nadležni sudija naložio izvršenje Rešenja u korist nekog seljaka - komšije kojiga je tužio zbog uzurpacije privatnog poseda.Ipak, ne treba biti naivan i na analogni način gledati na mesto pravosuđa u (lažno)komunističkimdiktaturama. Na njih se ponajbolje može odnosti svojevremena čuvena Titova preporuka sudijamada se ne drže zakona "kao pijan plota". I tako je zapravo i bilo presuđivano u njegovom političkomporetku: u osetljivim političkim slučajevima, ili onima koji su mogli dovesti u pitanje javni prestižnjegovih partizanskih kadrova sudovi su isključivo donosili onakva Rešenja "u ime naroda" kakvasu se prethodno dogovorila u partijskim komitetima.Kako je potpuno neprikriveno Miloševićev politički režim proglasio svakojaki "kontinuitet" - odideološkog do državnog i imovinskog tako su u njega aplicirane i sve najgore karakteristikepravosudnog totalitarnog sistema. S tom značajnom razlikom da je on u odnosu na političku vlastdoveden u još nepovoljniji položaj. Najnovija faza zaoštravanja odnosa sa Crnom Gorom i prekosaveznog pravosuđa koje je pod direktnom kontrolom Miloševića ovo besramno potvrđuje. Pojedineviđenije sudije (po mestima koja zauzimaju u našem pravosuđu, na primer, predsednik Vrhovnogsuda a ne po moralnim stavovima) nimalo se ne libe da ugraju ulogu pravnika-kelneraMiloševićevom ukupnom političkom i državničkom prestižu konačno razarajući sistem u kome samideluju. Tom društvu odnedavno se pridružio i savesni javni tužilac potpuno se stavljajući na starnuMiloševićevih politički interesa u sukobu sa crnogorskim reformistima.A ponašanje njegovih partijskih drugova i koalicionih saveznika (računajući odavno Šešeljevu, aodskora i Draškovićevu stranku) još je upečatljivije. Kako se menjalo raspoloženje diktatora tako suse njegove političke perjanice - sve same nepopravljive moralne nakaze, utrkivale da što pre i štobolje izraze novoproglašeno opšte stanovište. Među njima su dakako i ličnosti sa nekada ozbiljnimakademskim i naučnim te profesionalnim zvanjima. Ništa od toga ih, međutim nije moglo odvratitiod bolesne potrebe da se vladaocu dodvore promenom vlastitog mišljenja time potvrđujućiispravnost i njegove promene mišljenja, kad god se to od njih očekivalo. Šta više, da se istovremenoprave da su zaboravili šta su prethodno radili, mislili i govorili. I tu se ne zna ko je imao nečasnijuulogu - da li lideri pomenutih stranaka i profesionalni političari koji direktno zavise od (zlo)voljetiranina ili onolika sila naših akademika, ministara, sudija, urednika u masmedijima - čak i lekara(što je do sada nezabeležen fenomen itd).Vreme kulturnih prebegaOdavno se nije dogodilo ovako brzo i masovno premeštanje većine naših tzv. kulturnih radnika izkonformističke pozicije ideološkog nezameranja ili apologetike vladajućeg režima u jedan novi vidnaknadnog opozicionog aktivizma. Moralo bi se odmah istaći i to da je opšta etička norma koja jeuzrokovala ovu neobičnu situaciju bila uspostavljena kao (ne)propisana obaveza još u vreme dolaskakomunističke partije na vlast u Jugoslaviji sa pobedničkim pokretom Titovih partizana nakonDrugog svetskog rata. Takav, za ozbiljne intelektualce i umetnike, moralno problematičan ikompromitujući odnos prema javnosti ili manje obrazovanoj populaciji građana koji žive u istompolitičkom i socijalnom miljeu, neprekidno je negovan kao oblik - za novouspostavljeni boljševičkirežim - očekivanog a i poželjnog ponašanja sve do danas. Jedino se povremeno menjao intenzitetprimene tog pravila na šta su uticali brojni i vrlo različiti faktori u zavisnosti od trenutne unutrašnjepolitičke situacije ili međunarodnog rejtinga Tita i njegovog poretka.Logika i potreba svakog totalitarnog režima je potpuna kontrola svih oblasti društvenog života odekonomije i privrede sve do onih koji na najdirektniji način formiraju njegov javni imidž u čemuponajviše učestvuju upravo kultura i umetničko stvaralaštvo. Titov posleratni pokret je to dobroznao i veoma mnogo je polagao na građenje predstave o vlastitom režimu te stoga nije čudo da suvrhunski umetnici i intelektualci - poslušni, kooperativni, ideološki neutralni ili članovi partije -veoma udobno živeli sa svim najvišim privilegijama koje su isključivo pripadale političkoj i vojnojeliti. Cena takvog društvenog položaja, koja se obavezno morala platiti, bila je potpuno odsustvokritičkog razmatranja negativnih procesa koji su se u svakoj državi, pa i u jugoslovenskoj, prirodnopojavljivali.Ova vrlo određena i nedvosmislena poruka koja nije predviđala izuzetke, postala je trajno dobro u