slika politike - Jovan Despotović

Listajući tematske celine antologije ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ u poglavljima: 'Autorskeizložbe', 'Domaća umetnička scena devedesetih', 'Protagonisti', a naročito u kratkom uvodu 'Odevedesetim' i pogovoru 'Postskriptum za devedesete', uočavamo Denegrijevo sistematično gledanjena procese i pojave koji su tokom ’vremena krize’ održali, makar u fragmentima i na marginama,živu umetničku aktivnost na onom nivou koji je ostao prepoznatljiv i u međunarodnim relacijama.Umetnost na početku devedesetih, umetnost sredinom devedesetih, umetnost na kraju veka, sve su tovremenske odrednice koje kritičari istovremeno koriste da bi namesto adekvatnih opštih poetičkihodrednica, usled sve veće nepreglednosti sistema, locirali recentnu umetnost ne unutar, već izvanistorijskih datosti trenutka. Suvereno se krečući ne samo domaćom scenom, već i internacionalnom,pre svega pišući o velikim izložbenim manifestacijama poput venecijanskog Bijenala ili kaselskihDokumenata, Denegri je učinio najvredniju stvar – pokazao je kako je domaće otvoreno stvaralaštvobilo ravnopravno unutar svetskog sistema savremene umetnosti. Gotovo je ista stvar i sa autorskimizložbama domaćih kuratora koji su imali senzibilitet za umetnost koja je otvoreno dirala ponajbolnijim ranama ovdašnjeg društva devedesetih koje Denegri spominje u svojim tekstovima. Iakosu mnogi protagonosti te umetnosti na različite načine postajali deo međunarodne scene, bilo da suse stalno ili povremeno naseljavali u najvećim evropskim kulturnim centrima, njihovo prisustvo,sem u malom broju slučajeva, ostalo je statusno nepromenjeno na ovdašnjoj sceni. Dakako da ovomautoru nije promaklo ni pitanje odnosa kritike i umetnosti tokom ove decenije koje je nesumljivobilo maksimalno usklađeno. No, primećene su i povremene konfrontacije među paralelnimkritičarskim ’školama’ tog vremena što je sve, u krajnjem ishodu, doprinosilo ne samo boljemrazumevanju epohe već i plastičnijoj slici zbivanja bremenitih i umetničkim problemima, a dakako iodnosom prema spoljašnjoj, društvenoj realnosti koja novom stvaralaštvu kao nikad do tada, izuzevkratkog perioda socijalističkog realizma, nije išla na ruku niti ju je na bilo koji zvanični načinpomagala. Denegri o tome piše ne samo sugestivno, već, kako je to uostalom karakteristično zanjega, utemeljeno u činjeničko stanje.U ovaj deo njegovih interesovana spada i problem razumevanja odnosa regionalno – univerzalno,što je zapravo bila tema nekoliko simpozijuma i izložbi u organizaciji pančevačkog Bijenalaskulpture. Oko ovog pitanja zapravo su se lomila koplja oko poimanja mesta naše umetnosti uodnosu na svetsku, što je stari problem i artikulisan je bio još od vremena pojave srpske likovnekritike s kraja XIX veka. Ta tom bojnom polju lomile su se idejne i ideološke rasprave izmeđukonzervativne i nove kritike, akademskih shvatanja i ’druge linije’ koje su zastupale pogledeumetnosti sa diferenciranim predznacima. Denegri je i ovde zauzeo veoma angažovani stav iznosećibroje nepobitne argumente u prilog nove umetosti.Uz navođenje autora koji su se devedesetih pojavili na našoj umetničkoj sceni, a tu, presvega, mislimo na pojavu nove generacije koja je donela ambijentalne radove, instalacije, objekte itako dalje. No, do malih zabuna dolazi kada se čitaju Denegrijeve recenzije o radu pojedinih autora ito u najširem rasponu od Olge Jevrić i Miodrga B. Protića koji su se pojavili sredinom prošlog vekado najmlađih poput Dragane Ilić i Biljane Đurđević sa njegovog kraja. U tom nizu od četrdesetakumetnika lako se raspoznaju tri grupe koje je moguće formirati, ne prema generacijskom, već premaprincipu angažovanosti u polju, ali i izvan polja same umetničke prakse. Jednu grupu čine autori kojisu striktno zainteresovani za vlastito delo i potpuno su izvan bilo kakvog društvenog diskursa.Ilustracije radi da ovde navedemo samo Fila Filipovića, Kolomana Novaka, Kostu Bogdanovića,Miroslav Pavlovića,. Drugu grupu čine umetnici koji su bili zainteresovani za probleme društvenetranzicije ali se to nije moglo očitati u njihovom delu, poput Zorana Pavlovića, Radomira Damnjana,Bore Iljovskog, Ere Milivojevića, Perice Donkova, Slobodana Peladića. I treća grupa koja je uvlastiti plastički narativ unela jasne naznake društvenih zbivanja koja su ih najteže pogađala, recimokod Dušana Otaševića, Marine Abramović, Raše Todosijevića, Živka Grozdanića Gere, NenadaRackovića.I da ovaj svedeni pregled knjige ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ Ješe Denegrijazavršimo još jednim navodom, upravo odgovorom datim u intervju kada je na pitanje o umetničkojsceni posle 2000. godine koja je izrazito 'nepregledna' po stilskim, estetičkim, plastičkim, jezičkim idr. osobinama, konstatovao: ’Kulturna i umetnička politika posle 2000. godine u osnovnimpretpostavkama postala je politika u skladu sa potrebama i ciljevima ’otvorenog društva’ , političkaograničenja proizašla iz prethodnog perioda definitivno su prevladana, ali izmenjene okolnostiizazivaju i nove probleme, koji više nisu pitanja generalne orijentacije oko koje, čini se, da postojipotpuni konsenzus, nego su to pitanja optimalne operacionalizacije planova i efekata unutarnovonastale situacije.’I na kraju da postavimo pitanje koje provejava kroz celu knjugu: da li je prevratnička 2000.