slika politike - Jovan Despotović

(zlo)upotrebe Belog anđela u propagandne i komercijalne svrhe. Tribina o ovoj temi organizovana jeizgleda samo zbog učestvovanja profesora univerziteta, naravno onih obezvlašćenih koji mogu samoda iskažu negodovanje; oni drugi, ovlašćeni, zapravo, grade svoj društveni uticaj na upravo takvom,za kulturu pogubnom načinu upotrebe srpske baštine. A o ličnim komercijalnim efektima i da negovorimo.Započela se izgleda velika polemika oko prestonih mozaika koje je za Žičku crkvu uradio MladenSrbinović. Još jedna golema i teška tema za naše današnje uzavrele strasti i prepletene interese.Setimo se načas ne tako davnih sporenja oko krsta na kupoli Hrama sv. Save koje je kao svojeposlednje delo uradio Nebojša Mitrić, i žiovopisa voždovačke crkve Milića od Mačve. Začetakpolemike o pravoslavnosti srpske umetnosti u istoriografiji kao tema traje vek i po - 1854. godineobjavljen je tekst koji kao ilustraciju ove teme dajemo u Reprintu. Nagađamo da će se i ova vrstaneophodnog raspravljanja o temeljnim i ozbiljnim stručnim pitanjima danas svesti zapravo na opštemesto - socijalistički nacionalizam.Vreme umetnosti, br. 3, Vreme, 21. novembar 1994.Napred u 1945?Mnogi se zabrinuto pitaju, i oni pozvani iz politike, ekonomije, "teških" državničkih poslova, i onimanje pozvani, ali ne i manje saučesnici, na izmaku ove godine, šta nas očekuje u sledećoj? Nisu(pre)daleko od istine, možda, oni koji tvrde da su poslednjih nekoliko godina jaki retrogradni procesiu našem društvu, naročito na ideološkom planu. No, kod ovakvih procenitelja moguće je uočiti dvegrupe: optimisti kažu da u 1945. ulazimo na prirodni način, od 1. januara, dok pesimisti ukazuju dase u tu dodinu ulazi ali od 31. decembra, što će reći da se kretanje nastavlja prema 1944, '43, '42. itd.Kako se simptomi ovakvog razvoja mogu čitati na planu likovne umetnosti i njene teorije? Uprošlom broju "Vremena umetnosti" ukazali smo na jedan vrući prokomunistički govor na otvaranjuumetničke izložbe povodom pola veka "oslobođenog" Zemuna, koji sa tom izložbom nije imaoblage veze, ali je upotpunjavao opšte nastojanje da se nastavi sa obeležvanjem ideoloških datuma.Tako je i drugi važan datum u istoriji Srba - 29. novembar, proslavljen uprkos svim upozorenjima,čak i zdravoj pameti koja se uzaludno odupirala ovakvim avetinjskim svečanostima i simbolima. Unešto izmenjenoj ikonografiji, sa sve manje crvene boje, koju danas postepeno zamenjuje, čak i nalevici, plava, intenzivno deluju mnoge komunističke frakcije, očigledno se spremajući da sedomognu vlasti makar i na dozvoljen način, i izvedu nas na nekakav "treći" put.Upravo u 150. godišnjici Narodnog muzeja, u jednoj njegovoj publikaciji možemo pročitati isledeće: "Najtragičniji dani naše najstarije muzejske kuće teku od trenutka kada je knez PavleKarađorđević postao namesnik". Da se podsetimo, radi se o onom knezu Pavlu koji je posedovaoizuzetno vrednu kolekciju slika strane umetnosti i koju je poklonio Narodnom muzeju nameravajućida ih zajedno onim srpske i jugoslovenske umetnosti izloži u jednom novom, upravo prvom Muzejusavremene umetnosti kod nas. Dakle, nastojanje da se srpska umetnost istražuje i prikaže sasvetskim modernim stvaralaštvom danas se smatra tragičnim, a upravo je kod lokalista to znakfrustracije, stručnog besmisla, duhovne skučenosti. Naravno, trebalo bi izbaciti kolekciju evropskemoderne umetnosti - ukoliko je moguće zajedno sa kustosom, i hrabro stati na "treći put" bezistorijske memorije, bez evropskog porekla, bez pameti. Srećna Vam 1945!U ovom broju skrećemo pažnju na još jednu veliku, ovoga puta, međunarodnu izložbu - 3. bijenalegrafike, koja se snažno uputila prema velikim i uticajnim internacionalnim likovnim smotrama.Tema broja je i stanje u našoj muzeologiji. Tu je ukazano i na činjenicu da je, za razliku odprosvećenih naroda koji su od dvorova pravili muzeje, naš originalni doprinos upravo suprotan: odMuzeja kneza Pavla napravljen je dvor - Predsedništvo Srbije. Mnoga pitanja naše kritke i teorijeumetnosti još uvej nas muče, mada su u mnogobrojnim prilikama pokretana i vrlo uspešnoobrazlagana. Tako se vrlo često, gotovo bez prekida spotičemo čak i oko toga gde je mestosavremenoj umetnosti - u istoriji i tradiciji, ili u plastičnim fenomenima modernog izraza. Jedan odvažnijih odgovora jeste svakako i onaj koji objavljujemo na kraju, a dao ga je Petar Dobrović"Povodom izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu 1919. g.", gde se kaže i sledeće: "Ozbiljnoupozorujem naše umetnike, da je cilj umetnosti priroda, a da je jezik vajarev forma, slikarev boja.Ne anegdote, ne istoriju, nego prirodu. Varijacije, prostor, svetlost, boja, forma, ukopčavanjepredmeta jedan u drugi, to je cilj likovne umetnosti, a ne Jug Bogdan".Do 1919. godine, kada je ovo napisano, imamo još vremena.