slika politike - Jovan Despotović

poslednjeg ponedeljka u mesecu) pod nazivom koji je u svakoj epizodi pomalo menjan, a unajnovijoj verziji glasi "Izbor naj (?) spskog slikara s kraja XX veka", pa je ta vremenska odrednicapomerana ka sredini stoleća, da bi u poslednjoj varijanti, zahvaljujući zadnjem gostu – kritičaru, bilaproširena na ceo ovaj vek. I zašto, pitam se, uopšte ograničavati; verujem da će stručnjaci za XVIII iXIX vek već istaći adekvatne kandidate za ovo takmičenje, i tako sve do Mihaila Astrape (kraj XIII ipočetak XIV veka, čija su glavna dela freske u Gračanici, Studenici, Starom Nagoričanu itd.).Neoprezni Glišić je imao povesnu šansu da bira srpskog slikara milenijuma, a ne za tričavihdvadeset, pedeset, sto godina.Zanimljivost ove akcije višestruko je povećana i time što su se na nekim listama kritičara pojavili iautori koji ni u najslobodnijim popisima ne bi ušli među 15.000 umetnika, a ne 15 ili 16 kako jepropozicijama vrlo precizno predviđeno. Zabava se povećava i time da je odjednom nastala gužva navrhu (Mića Popović, Cuca Sokić, Zoran Pavlović), sa pretnjom da se poveća bar do cifre između 70i 120 najboljih srpskih slikara koji će ravnopravno stajati na samom vrhu. A o komercijalnimefektima i da ne govorimo koji će pogoditi spozore i organizatore ovog takmičenja. Oni valjdanajbolje reprezentuju naše novokomponovane mecene umetnosti, doduše nepoznate u ozbiljnomumetničkom svetu, a sa izrazitim sklonostima prema štetočinstvu i prevrtljivostima svake vrste.I to nije sve. Posebno je korisno što se organizator dosetio da preko "Večernjih novosti", saglasovima čitalaca i gledalaca načini i drugu rang listu, valjda najkomercijalnijih ili populističkinajprisutnijih slikara. A ako se uzme da primerak ovih novina košta 30 para, znači da se tričavihtrista dinara može pribaviti 1000 glasova i tako prosto, za male pare, uspeti se na sam tronvaskolikog srpskog slikarstva.A šta tek reći o mogućoj kladionici za najbolja srpska grla slikarstva - određene, realne prognozekod brokera već su ustanovljena. Ili, zašto na primer, slikari ne bi birali najboljeg kritičara što bi bioizričit doprinos srpske pameti svetskoj ostavštini za budućnost.Kada smo već ovde, nekako nam se čini da se kao nacija nalazimo na kopernikanskoj prekretnici:najzad će se i Srbima desiti da u miru dobiju ono što su izgubili u ratu. A to bi upravo bio epohalniobrat pri kraju ovog našeg krvavog veka i još krvavijeg milenijuma, a koja će sudbina, nadamo se,zaobići Glišićevo TV takmičenje.Beorama, br. 46, septembar, 1995.Teheran u BeograduNa šta me je podsetio poslednji miting ispred Američke ambasade u Beogradu? Na slične protestekoji su se sličnim povodima, ali sa istovetnom ikonografijom, parolama, izgledom i ponašanjemprisutnih održavali širom tzv. trećeg sveta, a svakako na najimpresivniji način u Teheranu ugodinama nakon Pahlavijinog svrgavanja. Razlika je eventualno u tome što tamo nisu govoriliknjiževnici već revolucionari, islamski fanatici. A to da neko ovde želi da liči na teheranske bule imuftije, nimalo mi ne smeta. Zgražavam se jedino nad činjenivom da suđenje liberalnom,evropskom Beogradu zakazuju upravo oni koje je isti taj Beograd "kruhom i ruhom" pomagao doksu robijali, prizivijaju se neki sudski procesi, valjda javni po ugledu na preke narodne sudove, kojemalomalo pa negde vidimo, onima koji su ozbiljno rizikovali policijska šikaniranja, najmanje, uposlenjem periodu Titove vladavine. Tu su nedostajali samo još onaj političar, takođe članknjiževničkog udruženja, takođe raniji rabijaš, takođe u to vreme pod velikom zaštitom liberalnog ievropskog Beograda, koji je pre godinu-dve pokazivao pištolj svojim nekadašnjim zaštitnicima, ionaj slikar i publicista, svojevremeno poklonik islamskog fundamentalizma u religiji, filozofiji iumetnosti, a danas isto tako fundamentalista, doduše pravoslavni i dežurni branilac vaskolikogsrpstva. Valjda i Srba. Pitam se, recimo, koliko su ova trojica-četvorica primili na stan i hranu onihunesrećenika iz kilometarskih izbegličkih kolona, budući da su ih zdušno podsticali na "pravednuborbu" protiv celog sveta.Obeležavanje 90-godišnjice Društva srpskih umetnika "Lada", sasvim u skladu sa ovolikomdugovećnošću, protiče u dvema izložbenim postavkama: u Narodnom muzeju sa podnaslovom"Pogled u prošlost", postavljeni su radovi njenih članova "koji su postali njena prošlost", i uUmetničkom paviljonu na Kalemegdanu, sa analognim naslovom "Pogled u aktuelnost", koja teškoda će izdržati zahteve svog vremena, a još manje kompeticiju sa pretečama. No, za potvrdu iliosporavanje ovakvog iskaza moraće se pričekati. Ono što je već sada jasno je da se, iz nerazumljivihraloga "Lada" gura u nacionalističke vode, i tradicionalističke koncepcije u umetnosti. Tekst u