slika politike - Jovan Despotović

komercijalnom prostoru kakav je Prodajna galerija "Beograd" na Kosančićevom vencu.Umetnici i ljubitelji umetnosti dobro znaju ovu galeriju po jednoj specifičnoj umetnosti koja se turedovno izlaže a koja i kada ima vrlo izražene likovne osobine one gotovo redovno bivaju potisnuteu drugi plan dajući prednost svojim komercijalnim kvalitetima. No, kako je očito opala tražnja natržištu umetničkih dela, ova galerija je odlučila da se upusti u jednu vrstu eksperimenta sapotencijalno novom publikom koja nije imala običaj da je posećuje i gleda njene izložbe. Tako je prenekoliko meseci tu priređena autorska izložba Jasmine Čubrilo "Exces..." mladih umetnika koji senalaze potpuno izvan aktuelnih tržišnih tokova bez obzira na njihove evidentne i potvrđene estetičkevrednosti.Ova prodajna galerija sada je otišla i korak dalje: priređivanjem izložbe radova Nikole Džafe,jednog od naših najnekomercijalnijih, najradikalnih i najprovokativnih umetnika recentneprodukcije otvoreno je pokazala zanimanje da se upravo u ovom, za likovnu umetnost moždanajnepovoljnijem trenutku, okrene potpuno drugačijem stvaralaštvu.Džafo je "umetnik i revolucionar i stari frik" napisao je u sasvim prigodnom samoizdat-katalogu udva primerka Saša Marković - Mikrob, takođe umetnik i njegov saputnik na najudaljenijojdruštvenoj i kulturnoj margini koji je identično senzibiliziran na pojave sa ove žive i neformalneumetničke scene. Nikola Džafo je devedestih godina postao u određenim umetničkim krugovimapoznat kao izumitelj i vodeći aktivista "Led-arta", antiinstitucionalnog, provokativnog pokreta kojije za pojedine svoje akcije uspeo da okupi i zainteresuje brojne itekako afirmisane i etabliraneautore, da samo spomenemo Mrđana Bajića, Miletu Prodanovića, Vericu Stevanović, DragoslavaKrnajskog koji se u ostalom u jednom trenutku i pridružio ovoj grupi-pokretu. Svojim radovimaakcijama"Led-art" je dobrano narušavao ovdašnju zaparloženu, pseudoumetničku sredinu i lažnekulturnjačke savesti koje su se tokom devedetih enormno namnožile.Na samostalnoj izložbi koju sada gledamo Džafo je izložio nešto što bi se na prvi pogled moglodoživeti kao umetnički crteži-slike na papiru (industrijskim kesama). Ima ih 48 i ovaj "ciklus"objedinjava jedinstvena tema iz naslova - zečevi u različitim formama i situacijama, "citatima",konstrukcijama i dekonstrukcijama po prividu aktuelnog stvaralašatva. Džafo, dakle, ne samo da sepoigrava sa tzv. umetničkim ukusom ove sredine koja konzumira određenu vrstu osrednje umetnostiili bukvalne neumetnosti, već i sa vrlo ozbiljnim estetičkim postavkama epohe. A upravo je ovakavizbor neobavezne i ničim limitirane stvaralačke pozicije prava mera potpunih kreativnih slobodakarakterističnih za onu vrstu autora kojima sam prirodno, po mentalitetu i senzibilitetu, Džafopripada.Još jednom ćemo se poslužiti direktnim i lucidnim Mikrobovim iskazom. Na istom mestu on jeDžafu opisao kao "čoveka koji je pola slikar, štoćereći maloprivrednik - pola savremeni umetnik,dakle siromah čovek koji bi slobodno da diše i da se slobodno kreće... Kao i toliki drugi zečevi, g.Nikola bi da se uglavi negde između, da mrda dugim ušima i brkovima, da živi i gricka svojušargarepu. A svuda okolo vrebaju kurjaci. I to je ta priča." Zaista, umetnici poput Nikole Džafeosuđeni su na prekom sudu "društva ljubitelja umetnosti", kome ni pokojoj karakteristici nepripadaju, na izopštenost bez mogućnosti žalbe. Njihovo mesto u sistemu umetnosti, kao i uvek, tekće neko drugo, buduće vreme tačno uočiti i razumeti. A to je upravo i smisao odluke koju su sami,kako vidimo - bez žaljenja i kajanja, doneli.Republika, br.179-180, 1-31. januar 1998.Otvorena knjiga prošlostiOd kada se pojavio na umetničkoj sceni početkom sedamdesetih godina Čedomir Vasić je konstantopokazivao ambivalentno shvatanje osnovnih estetičkih propozicija svoje epohe i epoha kroz koje jeplastičko stvaralaštvo prolazilo a koje su ga kao stvaraoca naročito zanimale i podsticale namentalno i kreativno delovanje. Tako je svih ovih godina s jedne strane vrlo vidljiva njegovazainteresovanost za žive problemske sklopove vizuelnog jezika onih sredstava koja je koristio, a izkojih je već u svojoj prvoj fazi izlazio iz striktnih medijskih odrednica i sve češće supstituisao tzv.novim medijima - pogotovo videom, zatim instalacijama i ambijentima, elaborirajući teme i sadržajesvoje umetnosti mnogobrojnim postupcima unutar njegove imanentne semantičke ravni i izvedbene,upravo procesualne postavke.Oblast Nove umetničke prakse sedamdesetih bila je mesto na kome su se najizrazitije odvijaleovakve promene. Ali se Vasić nikada nije osećao striktnim pripadnikom ovog umetničkog idioma u