slika politike - Jovan Despotović

užem smislu: očuvanjem kulturne baštine, savremenim stvaralaštvom, kulturnim industrijama,institucijama kulture, statusom umetnika... Potrebno je bilo, iz brojnih razloga, ustanoviti još jedno,ili drugačije nadleštvo – Ministarstvo opšte kulture kao neku vrstu multiinstitucionalnog kulturnoginženjeringa koje bi delovalo na ukupnom društvenom polju: javnom, političkom, parlamentarnom,diplomatskom, religijskom, akademskom, žurnalističkom, jezičkom, čak medicinskom i sportskom...Dakako i kulturnom.Ovde, iako je stanje urgentno, zašta nije potrebno posebno navoditi razloge i ilustracije jer suoni toliko očigledni i svakodnevni (skupštinske sednice, polemike koje se vode u javnosti, novinskikomentari, sukobi među političkim strankama, fenomeni svakodnevnog života, sprećavanjeotvaranja izložbi i promocija knjiga itd.), tek nekoliko nevladinih organizacija nastoji da otkloni ovajnedostatak. No, njihov uticaj je veoma skučen, pristup ovom problemu parcijalan i selektivan, a timesu i rezultati nedovoljni. A povoda i razloga za osnivanje jednog ovakvog novog – vladinognadleštva ima bezbroj.Recimo, pre nekog vremena je ponovo u prvi plan dnevne politike iskrslo i pitanje jezičkekulture. Još jednom se nametnuo problem zvanične i javne upotrebe u Srbiji (dva) pisma, mada je taoblast regulisana zakonom po kome je u zvaničnoj upotrebi samo jedno pismo (ćirilica), ali nijeuspeo snažan pokušaj da se ta norma primeni i u javnoj oblasti. Brojni razlozi su iznošeni u koristjedne i druge intencije. Ali javnost (ni) tada nije upoznata sa nekim bitnim činjenicama. Naime,jedan američki univerzitet je praktično formirao, opremio najsavremenijom tehnikom za to vreme isa našim stručnjacima krenuo u istraživanje fenomena, za koji je ustrvdio da se upravo u Srbijinajjasnije ispoljava: istovremena upotreba oba pisma – i ćirilice i latinice, bez ikakve kognitivnesmetnje ili perceptivne otežanosti ni pri čitanju niti pri pisanju. Laboratorija za eksperimentalnupsihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je osnovan ovaj istraživački centar, godinamaje istraživala tu pojavu i egzaktnim psihološkim metodama omogućila toj nauci da dođe dopotrebnih saznanja. I sada, umesto da država Srbija tu komparativnu prednost jednog izrazitogkulturološkog i edukativnog fenomena maksimalno iskoristi, ovo pitanje je politizovano, dakako uodsustvu kulture politike, na naopak način i sa tvrdnjom da je ćirilica tobože ugroženo pismo. A dane pominjemo sličnosti hrvatskog i srpsko jezika koje se namerno previđaju. U Hrvatskoj se,smatraju neki lingvisti, govori bolji srpsko-hrvatski nego u Srbiji (na primer nazivi meseca koji suzadržali svoje slovensko poreklo ili čitav niz nama ’mrskih’ reči poput: kruh, kat, žlica i vilica... kojesu, sve od reda, jedino u Hrvatskoj ’preživele’ Vukovu jezičku reformu i tako ostale sačuvane kaoizvorna jezička baština.).Ili, pogledajmo kako izgleda polaganje venaca povodom državnih praznika i u nekim drugimprilikama kada se ono za naše političare i zvaničnike izvrglo u besmisleno nameštanje traka na većpostavljene vence. Nedavno, na Dan mira povodom godišnjice završetka I svetskog rata britanskakraljica je sama do spomenika donela venac i svojeručno ga položila dok je srpski mininistar, i tobaš kulture, uobičajeno popravljao trake na vencu koji su ordonansi položili. A, makar u ovomslučaju se možda i ne treba čuditi, jer je on bar bio iskren u prvoj izjavi kada je došao na taj položajrekavši: ja neću da budem glumac koji će biti ministar, već ću biti ministar koji će ostati glumac (ilitako nekako). I zaista, kada drži političke govore, on stvarno ostavlja utisak glumca koji govori(čita) tuđe tekstove – sa manje-više razumevanja. I na ovom mestu pitanje: ko kultiviše kulturnedobija puni smisao.U najdelikatnijoj oblasti – kulturi politike državnog vrha, stanje je najzapuštenije. Takovidimo da je država Srbija svojim liderima dopala kao ’neželjeno dete’ (posle osamostaljivanja CrneGore) koje je dočekano sa opštim mukom, gotovo žalošću, a tako se oni danas i ponašaju premanjoj. Da li oni uopšte razumeju smisao svojih pozicija s obzirom na takav neprimeren, dosadnezabeležen državnički stav. Pomislite samo, biti među liderima države koju nikako nisu želeli, adabogme, po svemu sudeći, ni zaslužili! Pri tome, ta država – Srbija, nastala je već treći put, nakonšto su prvu stvorili Nemanjići, drugu Karađorđe i Miloš. Otuda nije čudno što je takva državničkaposada (sa Kormilarom) sprovodila onakvu politiku prema Crnoj Gori, koja sada u istom sastavu ina isti način, uz pomoć svojih kulturnopolitički nepismenim savetnika, vodi politiku prema Kosovu,a, to je najnovije, započinje da primenjuje isti model nemogućeg ponašanja prema evropskimstandardima i prema Republici Srpskoj, tj. prema Bosni i Hercegovini. Ostaje zastrašujuće pitanje:šta je sledeće što oni na tragičan način neće razumeti u međunarodnim odnosima i iz razlogafatalnog nedostatka kulture politke?Usled nedostatka (i) kulture politike mnogo toga nam se vraća kao bumerang. Recimo,nekadašnje srpsko rukovodstvo nije htelo ni da čuje za asimetričnu federaciju, a sadašnje će, uzmnogo sreće (zbog ozbiljnog deficita političke i diplomatske umešnosti) vremenom, posle odvajanja