slika politike - Jovan Despotović

Prema zamisli dr. Ješe Denegrija i dr. Miška Šuvakovića nastala je autorska i studijska izložbaPrestupničke forme - Postmoderna i avangarda na kraju XX veka (u Centru za kulturnudekontaminaciju u Beogradu 1997). Denegrijeva teza naslanja se na već uobičajenu odrednicu zadomaće stvaralaštvo tekuće decenije koje je definisano kao umetnost u zatvorenom društvu. Nasuprot njoj on ističe snažne procese aktuelne kulturne globalizacije a prelamanje ta dva principa - sasvim posledicama koje po naše stvaralaštvo otuda proističu, uzrokuje nastali formalni i semantičkikonflikt i području plastičkog jezika. Dakle, kakve mogućnosti stoje pred našom umetnošću,odnosno, kakva joj je sudbina u uslovima koji postoje u zemlji ratova, temeljne ekonomske krize ipolitičke destrukcije, totalne izolacije međunarodne zajednice, a pri tome (i uprkos tome), onaistovremeno pokazuje jednu vanrednu vitalnost koja je dovodi u rang najprominentnijih fenomena sameđunarodne scene ovoga trenutka - pita se Denegri u svom tekstu. Indeksaciju transgresije(prestupa) u savremenoj i aktuelnoj umetnosti Šuvaković je izveo u jednaest problemskih celina a uokviru ove teme značajna je ona koju je nazvao Umetnost i politika. Ovo je upravo tema današnjegvremena, a postaje sasvim vidljivo da je ona zaokupila pažnju i usmerila stvaralačku volju mnogihautora koji su danas za nju živo zainteresovani. Autori izložbe odlučili su da u mnoštvu fenomena izove oblasti prikažu radove Balinta Sombatija - jednu celovitu prostornu, ambijentalnu instalacijupod imenom Raskršća i Raše Todosijevića - zidni reklamni pano Restoran Sloboda kaonajizrazitije primere etičke i ideološke angažovanosti naše recentne plastičke umetnosti.Tema XX memorijala Nadežde Petrović (Čačak, 1998) određena je kao Umetnost i angažovanostdevedesetih bila je nametnula samim zbivanjima koja su potresala Jugoslaviju tog perioda. Nijeneophodno otići u predaleku prošlost i naići na primere koji na vrlo plastičan način pokazujutemeljitost zabluda nastalih zbog pogrešnih predstava koje se iz umetničkih slika iščitanju. Ovapojava je snažno generisana iz potpuno različih ideoloških matrica a redovno rigidnih političkihgrupa - i levog i desnog predznaka. Štaviše, u ovakvim kontrastnim kulturnim i civilizacijskimpodručijima koje su iz različitih razloga (najčešće zbog vlastite želje) izvan magistralnihcivilizacijskih tokova, koje su, dakle, još uvek u istorijskom periodu, dovodile do tolikog preplitanjauticaja da je potpuno razumljivo što se oni ne mogu ni tačno ni potpuno raspoznati. Učinci takvogstanja mogu biti zaista zanimljivi - da istovremeno nisu porazni, destruktivni i opasni. Jedan od tihsindroma bio je registrovan kao strah od slika. Razaranje ikona savremene kulture, uništavanjekodova vremena: civilnih simbola i znakova sadašnjosti, narušavanje podele u semantičkim poljimaparalelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost)koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka - šta više imilenijuma, učinila je da se istorijski citati iz umetničke realnosti gde im je jedino mesto presele unašu evidentu, životnu stvarnost.Halucinatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravokao istorijski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto - u povesnim čitankama, postaje novikrvavi danse macabre, ne literarni već bukvalno krvavi Balkanski barok kako je to pokazalaMarina Abramović na Venecijanskom bijenalu 1998. godine. Iz ovog htoničkog kazana, pravogpandemonijuma naših naravi, opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti - one kojih se svetcivilizacije pokušava zasvagda otarasiti. Monstruozni politički crveno-crni savez levog i desnog,crvenog i crnog socijalizma te crnog i crvenog fašizma vladajuće koalicije do septembra ove godinepostaje stvarnost koja je zatamnjivala perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. Ovaji onako stravični balkanski vek izgleda da je morao sasvim prirodno i zakonito da završi još jednimciklusom masovnog ubijanja i razaranja - još jednim krvavim baroknim pirom.Kao individualna kultura protesta okarakterisan je rad leskovačkog umetnika Saše Stojanovića.Osnova mog rada je povratak čistoti početka. Iz saosećanja sa decom koja su najteže podnelaregresiju društva, posvećujem se tihoj energiji bola stoji kao izvorni stejtment umetnika koji jetokom svoje ni punu deceniju duge stvaralačke delatnosti prošao kroz mnoge medijske oblasti - odslikarstva do performansa i javnih uličnih aktivnosti. Tako na primer, slike poput Gledaj svojimočima, Šta sve tanuje u mom džepu, Predah, Reforma u vašoj glavi, Dečija pesma, itd, imajutrasnparentan likovni izraz blizak veoma mladalačkoj imaginaciji, ali istovremeno i poruku upućenuodraslima o njihovoj odgovornosti prema deci i nedužnima. U to vreme on je priredio i nekolikosamostalnih izložbi od kojih je najkarakterističnija Istinite priče (Cinema Rex u Beogradu) kada jenačinio kutije obložene fragmentima štampanih medijima u funkciji režimske propagande prekokojih je izveo crteže u dečijem maniru, kao i nekoliko grupnih poput: Glasovi novog veka iliOktobarskog salona (u Beogradu 1999) na kome je učestvovao u izradi zajedničkog rada sa jošdvanaest autora koristeći metafore i direktne političke poruke. Vreme rata, destrukcije i masovnesmrti u kome su takve slike na izložbama priređivane teklo je mimo njih na onoj poznatoj