slika politike - Jovan Despotović

narasloj psihozi generisanog straha pred sve većom izvešnošću stavljanja pred ’svršen čin’ nakondugih, jalovih pregovora koji su mukotrpno vođeni – i uvek sa otvoreno izraženom tvrdnjom (uPrištini) i bojazni (u Beogradu) da alternativa nije moguća, sem ako se nešto, sada nepredvidljivo, nedogodi. Da li iko zna odgovor, ili još bolje, da li se može proniknuti u moguće reakcije Beograda, ada one ne budu samoubilačke iz poznatog arsenala socijalističko-radikalskog režima do 2000.godine.No, postoji i pitanje koje više zaokuplja (a i brine): da li iko ovde razmišlja o tome šta bisrpska vlada učinila u slučaju da se to ipak ne dogodi? Da Priština, iz bilo kog razloga, promenistrategiju i pristane da se Beogradu, (voljno ili nevoljno) za neko vreme, da prilika da jasno predočimeđunarodnoj zajednici kakav plan ima u vidu da ne bi došlo do promena granica, a to znači daSrbija i Kosovo ostanu u jednoj državi, ali sa dve odvojene administracije, dakako znatno udaljenijenego što je sada vojvođanska. Ili preciznije, šta namerava zvanična srpska strana da zarad očuvanja15% teritorije učini za 25% sada neprijateljski raspoloženog stanovništva prema režimu u Beogradukoje živi u toj oblasti (u odnosu na broj državljana Republike Srbije) i uz činjenicu da 50% žiteljaKosova ima manje od 25 godina, jer se iz njihovih sadašnjih (javnih) istupanja pitanje teritorijeKosova razmatra bez uzimanja u obzir interesa za vlastitu budućnost stavnovnika albanskenacionalnosti, što je ne moguće – sem u glavama nekih savetnika i članova našeg pregovaračkogtima. (Jedan je čak jasno rekao, pa potom i ponovio u goroj varijanti, šta stvarno misli opripadnicima druge, nesrpske nacije, a da pri tome nije poneo nikakve političke, a da ne pominjemosudske, konsekvence. Da stvar bude gora, taj političar živi i radi na Kosovu! Dakle, upravo on trebada svet i Albance s druge strane stola uveri kako bi bilo lepo da se dogovore oko zajedničke sudbineu bilo kojoj varijanti raspetljavanja kosovskog čvora.)Tek uzgred, u Beogradu su se mogle povremeno čuti neke ideje, ali ne u krugovimapolitičara već analitičara. Tako je često pominjan primer ’jedne zemlje sa dva sistema’ koji nijeadekvatan u našem slučaju jer naprosto ovde nije reč o ’dva sistema’ (komunističkom ikapitalističkom), već o paralelnim tranzicionim procesima koji ne se odvijaju istom brzinom, istimintenzitetom niti idu istim putem. Nisu dobra poređenja ni sa primerima separatističkih pokreta unekim zapadnoevropskim državama, jer su ti pokreti terorističke organizacije koje se sa takvimodnosom prema društvu ne mogu institucionalizovati, odn. ne mogu biti inkorporirani u legalni iustavni poredak. Posebno nisu upotrebljiva poređenja (koja naši lideri i neki njihovi savetniciprečesto zloupotrebljavaju kao vid zastrašivanja pred dolazećim raspletom) sa još uvekneregulisanim odnosima među državama i regijama na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog saveza, jernastojanja Moskve za ponovnim ujedinjenjem, posebno nasilnim (ratnim) sredstvima, nikako nemogu dovesti do pacivizacije susedskih, još manje unutrašnjih odnosa.Ali treba uzeti u obzir neke druge primere, takođe iz akuelne evropske političke prakse kojisu nam mnogo bliži, i koji, uz neophodna prilagođavanja, mogu postati modus nalaženja realnograzrešenja kosovskog-srpskog političkog poremećaja. Tako, vidimo i slučaj sa jednom od najvećihevropskih država koja u svom sastavu ima oblast sa ustavnim nazivom – Slobodna republika a kojanipočemu ne ugrožava niti destabilizuje njen unutrašnji politički poredak. Ta teritorijalna jedinica,od desetak, jedinstvena je i po tome što njena izvršna vlast ima vrhovnu vlast unutar svojih granica,zatim administraciju na visokom i srednjem nivou u odnosu na centralnu državnu kancelariju,napokon i osnovne organe vlasti i specijalne servise za zadovoljenje socijalnih i komunalnih potrebagrađana. Ona ima vlastiti grb i zastavu. Izvršnu vlast te oblasti čine ministar-predsednik, državniministri i državni sekretari koji obezbeđuju njenu punu autonomiju budžetskog i fiskalnog sistema,pravosuđa, verskog života, ekonomije, infrastrukture, poljoprivrede, ekologije, nauke, tehnologije,zdravstva, obrazovanja i kulture. Dakle, praktično sve ono što i sadašnje privremene institucijeKosova već imaju.Za nas su mnogo teža pitanja vojske, policije i spoljne politike. Kako će Kosovo ostati, u bilokojoj varijanti (nezavisna država ili samostalna republika na teritoriji Srbije) i dalje ’nadzirano’,vojno i policijsko upravljanje će biti preneto na međunarodnu zajednicu koja će aktivno i neprekidnoposredovati u ovim pitanjima između Beograda i Prištine. Spoljna politika, u slučaju pomenuteSlobodne republike, takođe je nezavisna ali i usklađivana. Ona ima svoj glas u Evropskoj uniji, uzto, centralna vlast se konsultuje sa tom republikom u svojim nastupima u Briselu. Slobodnarepublika ima ovlašćenja i da vodi sopstvenu politiku sa susednim zemljama (poput transportnihveza, borbe protiv organizovanog kriminala ili zaštite životne okoline), a takođe samostalno zastupai svoje političke, ekonomske i kulturne interese u međunarodnim odnosima i organizacijama. Naprimer, ova Slobodna republika ima i poseban međudržavni ugovor sa Srbijom od 1970. godine kojije obnovljen 2002.