slika politike - Jovan Despotović

luksuznog proizvoda po novoformiranom ukusu upravo ovakve društvene klase. Sve ostalo, što jespadalo u politiku kulture je i brižljivo i nasilno uklonjeno od pogleda javnosti. Umetnost, onaangažovana o kojoj je ovde reč, i jedva koja kritička reakcija u njenu korist, nisu, nažalost, tadaodbranile status i vrednost prave umetnosti. Možda tek danas – naknadno i selektivno u nekolikimistupima i pojedinim napisima. Za sad nedovoljno! Mora se ipak priznati da je formula ’umetnost +akcija’ tokom tog vremena bila mnogo bolja polazna tačka za praktično ideološko, socijalno ipsihološko delovanje, a posebno na javno obznanjivanje o tome na koje sve načine kulturnadestrukcija može da utiče na svet umetnosti – čak i ako je njena skrivena ambicija možda bila dapostane vašar taštine i takvog, izvanumetničkog sveta koji za nju baš nije imao nikakvograzumevanja – od pojedinaca do kuća kulture koje su o njoj po slovu zakona ’brinule’.Realno je tada bilo postavljeno pitanje kako onda koordinisati osećaj svrhe teorijske kritike saosetljivošću za stvarnu društvenu realnost u kojoj umetnost opstojava? Kako izbeći poguban izborizmeđu nasumične subjektivne tvrdnje i slepe teorijske korektnosti (u polju ’opšte nepreglednosti’ u’zatvorenom društvu’, videti, na primer: Dejan Sretenović, ’Umetnost u zatvorenom društvu’, 1996,Jasmina Čubrilo, ’Beogradska umetnička scena devedesetih’, 1998, Ješa Denegri, ’Devedesete: temesrpske umetnosti’, 1999. i ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’, 2004). Čitalac će uvideti, umnogim slučajevima, i u širem smislu, da je debata o ’krizi kritike’ izgledala kao zamena za stvarnupolitičku raspravu koja se tako brižno izbegavala izvan striktno političke oblasti, odn., međupolitičkim strankama što je jedino bilo delotvorno u tom zatvorenom krugu i u tom trenutku.Angažovana umetnost devedesetih nije bila politička zato što se držala nekog ideološki kritičkogprograma, nego je bila kritička po svojoj DNK-a. Umetničko se uvalilo u političko a da pritom jedno(umetnost) nije postajalo drugo (politika) jer to nije ni bilo moguće. To nije značilo da je umetnostimainsteaim-a bilo nametnuto da bude apolitična ili apologetska – ne, na umetnike, kao i na sveostale, uticalo je ono što se doživljavalo u svakodnevici, čitalo u štampi, čulo u vestima ili videlo nateleviziji, i verovatno, u mnogim slučajevima oni su imali što-šta da kažu o tome. I govorili su,malobrojni, glasno, ili su pak, to ćutke nosili u sebi u većini slučajeva. Politički angažovana, ali iprkosno zaljubljena u umetnost (kako je Ješa Denegri veleo da ističe u više navrata) zbog onoga štoona jeste – to je ono što upravo kritika treba da bude ako njena ’kriza’ iskreno nastoji da izbegnepotpuni slom. Na toj ivici ponora ona se i danas nalazi balansirajući samo na jednoj nozi i sve seviše naginjući prema vlastitom padu i porazu.Sadržaj knjige je obuhvatio i ono što je za to vremene bilo neizostavno – mnogobrojne suštinskepodele u sferi kulture i umetnosti po raznim linijama: patrioti i izdajnici, domoljubi i plačenici,globalisti i lokalisti, mondijalisti i izolacionisti. U brojnim napisima nastojali smo da ove razlikeobesmislimo tvrdeći, ne samo tokom te decenije, da su te podele veštačke, a da praktično, sem upropagandne svrhe, ništa i ne znače. Osnovno za ocenu svake umetnosti je da li je ona odgovorilavlastitoj svrsi, funkciji i ciljevima – ne utilitarnim, još manje komercijalnim i lukrativnim, većestetičkim i etičkim. Svaka dobra umetnost je ona koja obeležava svoje vreme, a konačni sud o tomedaje njena predstojeća istorizacija, njeno opstojavanje u vlastitoj povesti kao mogući temelj ilipodrška sledećim generacijama stvaralaca. Što se nas tiče, stvaralaštvo koje je zabeleženo u ovojknjizi biće svakako i deo neke buduće istorije umetnosti iz jednostavnog razloga – zato što je onaistovremeno imala obe neophodne dimenzije (doduše u raznim slučajevima u drugačijimproporcijama) – i etičku i estetičku. Stoga je autor i sam doživljava kao svojevrsnu ’drugu ’ stranuprethodne knjige ’Nova slika’.Pažljivijem čitaocu neće promaći jedno važno pitanje, zapravo problem u tumečenju ove umetnosti:šta se u njoj događa posle 2000. godine? Malo, gotovo ništa, a iz sadašnje perspektive, umnogomesu društveni procesi postupno postali retrogradni, a time je i ona postajala zatvorenija, ponovoizolovana, svedena ili na samu sebe u granicama vlastite države ili je pak uže regionalnopostavljena. Zašto? Da li su samo politički razlozi ili ukupna društvena klima uticali na to?Delimično da, ali većinom je očigledno da je u tekućoj ’tranziciji’ vidno ponestalo neophodneenergije i vizije za obnovu njenih posustalih snaga. Nove generacije umetnika gledaju preko ovegranice, naravno ne samo iz razloga ’ugledanja’ na ono što se izvan nje događa, već pre svega da bise našao način da se radno i životno izmeste odavde. Da se nove perspektive pronađu u drugimuslovima. Da je to tačno, vidi se iz podatka da su brojni protagonisti koji su zastupljeni u ovojpublikaciji napustili Srbiju u raznim periodima te da su, neki od njih, našli mesto u drugimokolnostima koje su ili upravo tako i zamišljali ili su tu pronašli isključivo razočarenje. No, ni takvoporazano osećanje nije ih pokolebalo da se vrate. Za njih i dalje je umetnost univerzalnog značenja,a da su teme koje su im, prema umetničkim sklonostima i karakteru bliske, zapravo svuda iste.Različiti su samo načini njihove percepcije. E, to se definitivno ovde nije promenilo. Gledanje na