slika politike - Jovan Despotović

dokumentacijom i drugim aktivnostima vezanim za zaštitu i institucije zaštite; kulturnim centrima idrugim ustanovama koje olakšavaju čuvanje, kontinuitet i upravljanje nepokretnim, pokretnim inematerijalnim nasleđem, najzad, ni ostalim institucijama koje imaju, manje ili više, svekarakteristike institucija zaštite, posebno muzeja, a koje deluju kao podrška postojećim muzejima iprofesionalnom osoblju kroz muzeološka istraživanja, obrazovanje i obuku.U ovim procesima lokalna samouprava sa novom svešću o njenom značaju mora da preuzmebrigu o stanju kulturne baštine u vlastitom regionu, što je bio osnovni cilj promena koje su nastaletokom 2001-2003. godine kada je tadašnja administracija započela sa uvođenjem reda među brojniminstitucijama kulture koje brinu za očuvanje kulturnog nasleđa. A državna strategija u zaštitispomenika kulture mora se definisati kao kulturna politika, a institucionalno se sprovodi krozsisteme u oblastima za koje su nadležne mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture, muzeji, arhivi ibiblioteke.Saopštenje na simpozijumu Ministarstva kulture, Sava centar, Beograd, 2002.Godinu dana posleNeka pitanja (nove) kulturne politikeOtprilike, godinu dana je prošlo od kada je funkcionalno postavljen aktuelni tim na vrhu državneuprave u oblasti kreiranja i vođenja kulturne politike – sadašnje Ministarstvo kulture (početkommarta 2001. godine). Takođe, nešto duži vremenski period protekao je od poznatog savetovanjaKulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji (Beograd, 24. i 25. novembra 2000.). Kratak rezime,urađen za ovu priliku, upućuje na nekoliko mogućih zaključaka i ocena.Pogled iznutraAko se znalo u kakvom je stanju kulturni sistem u Srbiji – u institucionalnom, organizacionom,kadrovskom, materijalnom i svakom drugom pogledu, ipak se nije mogla odmah naslutiti širina idubina provalije koja je delila zatečeno stanje od projektovanog, upravo realno od željenog.Neophodni preobražaj, koji se može nazvati (i uobičajeno se i naziva) 'tranzicijom', mada bi, poslejednogodišnjeg iskustva, prikladniniji naziv bio 'zaustavljanje propasti', kako se tada činilo, moraose pokrenuti trima instrumentima koji su trebali da trasiraju tri osnovne linije kretanja.Mora se odmah istači da se rad Ministarstva kulture neprestano usklađivao sa strukturalnim ireformskim nastojanjem Vlade Republike Srbije, posebno u oblasti ekonomskog i političkogsistema, čime su stvarane pretpostavke ne samo za dalji rad na uspostavljanju koherentnogdruštvenog sistema već i za stabilan nastavak neophodnih promena.Tri linije kretanja:1. Kadrovska obnovaU najvećem broju ustanova kulture, pre svega onim 'matičnim' – poput Narodnog muzeja,Muzeja savremene umetnosti, Etnografskog muzeja, Muzeja primenjene umetnosti, ArhivaSrbije, Muzeja pozorišne umetnosti, Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture,Istorijskog muzeja Srbije, Narodnog pozorišta, Srpskog narodnog pozorišta i mnogih drugih,naročito onima od najvažnijeg nacionalnog ili državnog značaja (od kojih se najveći broj nalaziizvan Beograda), izvršene su neophodne kadrovske promene od direktora do ćlanova upravnih inadzornih odbora. Namera je bila da se ove institucije podmlade zbog urgentne potrebe zastvarnom organizacionom ztansformacijom, od stručnih odelenja do administracije i tehničkogsektora, radi što boljeg osmišljavanja i realizovanja novih kulturnih projekata i programa. Stogase, ne samo u Ministarstvu, već i u javnosti, očekuje drugačiji kreativni duh, te življa aktivnost uradu, tih značajno posustalih institucija – od bibilioteka i arhiva do muzeja i zavoda za zaštitukulturne bađtine, od pozorišta do najuglednijih kulturnih manisfestacija (a pokrenute su i izmeneu strukturi tih organizacija i u značajnom smanjenju broja budžetiranih ustanova, programa,organizacija itd.).