slika politike - Jovan Despotović

tadašnjeg simbola propasti (ne samo ovog grada) u jednoj zemlji bez perspektive i sa najavomdramatične budućnosti koja joj se spremala. Katkotrajni, dvosatni, bljesak čistote žutog papira uopštem sivilu naše svakodnevice najavio je jednu sasvim samosvojnu svaralačku individualnost kojaje nenametljvo, blago, nežno i delikatno upozoravala na opasne stramputice kojima se društvo ukome je živeo zaputilo, ali, kao i sva druga, čak i oni mnogo glasniji komentari, i ono je ostalonečujno, neprimećeno, potpuno isključeno iz javnog diskursa prepušteno tek nekolicini onih koji subili senzibilizovani na isti način kao i sam umetnik.Serija performansa pre 2000. nastavljena je ’Minutom radosti’ (Priština, 1997) koji je izveden predprepunom koncertnom salom dece u ’Boru i Ramizu’ kao kontrastu sa prečesto korišćenim’minutom ćutanja’ koji je postao znakom vremena smrti tih godina, zatim ’Regresija društva’ (Niš,1997), ’Trominutna slika’ (Novi Sad, 1997), ’Poslednji pokušaj lečenja zemlje’ (Priština, 1998),’SFRJ’ (Novi Sad, Beograd, 1998-99), ’Umazane ruke brzo se peru’ (Beograd, 1998) i ’Čovek’(Beograd, 1999). Ovaj niz javno izvedenih radova u različitim otvorenim i zatvorenim prostorimapokazao je da se Saša Stojanović kretao uzlaznom linijom u političkom smislu ne napuštajućiistovremeno vlastitu poetiku mekog pritiska na javno mnjenje pokušavajući da ga usmeri ili premanekim ugroženim osnovnim ljudskim pravima (’Umazane ruke...’ su izvedene pred ulazom u SANUna dan potpisivanja univerzalne deklaracije o pravima čoveka), ili potcenjenim umetničkimvrednostima (’Trominutna slika je posvećena’ Slobodanu Tišmi), ili prema osećanju odgovornosti zavlastitu sudbinu (’Čovek’ je posvećen policijski i sudski progonjenom umetniku Nunetu Popoviću)koja je tih godina bivala sve neizvesnija. I ostali navedeni performansi pokazali su snažnuzainteresovanost autora da radom javno postavi neuralgična pitanja našeg društva u konkretnimokolnostima, pred publikom koja je trebala da bude pokrenuta iz duboke letargije bespomoćnosti izadate tragičnosti te da se aktivno odupre prema pretećim opasnostima koje su kulminirale upravotokom bombardovanja 1999. godine. I to je bio početak kraja jednog režima koji je proizveoumetnike poput Saše Stojanovića. Njegov mirni, pacifistički pokret umetničkog otpora, nemirenja zavlastitu i kolektivnu sudbinu svekolike ugroženosti, ispoljenom nežnošću protiv naraslog ratnog ineratnog nasilja, sentimentom prema raspadu jedne velike države, a kraj tog kraja odigrao seprevratom 2000. godine kada su se umetici, na ovaj način osetljivi, našli u jednoj posve novojsituaciji koja se mnogima učinila kao povratak nade, kao ostvarenje nemogućeg, kao buđenje izkošmarnog sna. No, taj trenutak kratko je trajao. To se može primetiti i u ovoj vrsti radova SašeStojanovića.Prvi performans koji je nakon promene režima uradio bio je ’Hrana za golubove’ (Bograd, 2000)koji je posvetio Džonu Lenonu. Time je on pokazao još jednu stranu svoje stvaralačke ličnosti.Posvećujući ovaj performas Lenonu, Stojanović je istakao da je on ’kroz svoju muziku i aktivizamafirmisao ljubav i ljudska prava a bio protiv rata, nasilja i rasizma’, dakle ona linija koju je sledio iautor, s tim da je pokazao i koliko je na njegovu umetnost uticala rok-muzika kao deo velikogpokreta pop-kulture. A zapravo je i Saša Stojanović pripadao tom pokretu koji jasno pratimo i kroznjegovu slikarsku delatnost. Sledeći performas ’Ovo nisu igračke’ (Beograd, Vranje 2001) bio jeposvećen deci koja su rasla u ratnoj atmosferi i koja su, lomeći svoje plastične igračke u oblikuoružija, iskazala stav o tek okončanom periodu razaranja, destrukcije, umiranja – o svemu onome učemu kao mlada bića ne žele da učestvuju niti da budu deo. Jedan od najznačajnijih performansakoje je Saša Stojanović izveo u postratovskom periodu bio je pod nazivom ’Srce 2002.’ (Beograd,2002) kao početak Oktobarskog salona. Za njega je rekao kako nije ’romantičarsko-utopijski zanos,već civilizacijai čin’, a to je već sasvim novi kvalitet ako se poredi sa njegovim početnim radovima.Na opštem planu, uz ovaj peformans stoje i ’Korak, zemlja, drvo’, (Beograd, 2003), ’Hleb’ i ’Život’(Beograd, 2004) i ’Marjan Beneš’ (Beograd, 2005) u kojima Stojanović otvara etička pitanja vezanaza svakodnevni život i sudbinu ljudi. Time je on na izvestan način zaokružio ciklus performansa –od početnih, smrti, razaranja, propadanja, do kasnijih koji se bave ljudskim pravima, novim životom(koji je takođe težak), sudbinama i egzistencijama koje je tranzicija takođe ugrozila osakatila, čestoponištila, ostavljajući umetnicima poput Saše Stojanovića još uvek veoma veliki prostor zaumetničku ekspresiju.Uporedo sa performansima, Stojanović se bavio i slikarstvom – uljem na platnu. Najstarije slikedatiraju u 1996. godinu, a prvi put su izlagane na njegovoj samostalnoj izložbi u Nišu 1997. Za ovihdeset godina, jer poslednju je priredio u Beogradu 2007. Stojanović je ostao dosledan početnomslikovnom jeziku koji je negovao sve ovo vreme, tematski preplićući svoje javne akcije saizložbenim postavkama. Stojanović smatra, da ako se drži dečijeg pogleda na stvarnost da će jojostati bliži, a time će bit i istinitije njegovo svedočenje. Namerno izbegavanje da vlastito slikarstvopretvori u akademsku disciplinu sa jasnim medijskim određenjima, Stojanović se zadržao na