Zbornik radova Koridor 10 - Kirilo Savić

megalomanski projekti, u koje se najčešće utroše ogromna sredstva a oni tokom veka trajanja ne
daju efekte i rezultate koji su propagirani i na koje se računalo. Ovo nije unikatna praksa. Ima je u
svim zemljama, ali što je država ozbiljnija i razvijenija manje ih je.
Usvajanjem finansiranja prve faze rada na projektu modernizacije pruge Trupale (Niš)-Preševogranica
BJRM, traženo je da se ova faza podeli na dva koraka. Prvi korak je bio upravo definisanje
optimalne strategije modernizacije, a ukoliko rezultati tog koraka budu korektni finansiraće se i
drugi korak, tj. predhodna istraživanja i izrada predhodne studije opravdanosti za odabranu
strategiju. Ovo je urađeno zato što su dolazili signali da bi mogla biti predložena nelogična i skupa
strategija, kakvu su često u razgovorima sa predstavnicima EU, međunarodnih tela i finansijskih
institucija predlagali neki «eksperti».
Upravo iz tih razloga morala je biti napravljena korektna, objektivna (koliko god je to više
moguće), egzaktna i transparentna, metodologija koja će obezbediti objektivno vrednovanje
varijanti i definisanje stvarno optimalne strategije.
Da bi se to obezbedilo, napravljen je projektni zadatak prvog koraka prve faze kao kostur buduće
metodologije. Dakle, metodologija a time i projektni zadatak se sastojao iz sledećih elemenata:
1) Definisanje i opis mogućih strategija sa procenjenom visinom investicija svake
2) Definisanje ekonomskih i finansijskih kriterijuma
3) Uticaj svake od strategija na postojeće urbanističke planove
4) Predlog tehnologije i organizacije saobraćaja za svaku varijantu sa proračunom
kapaciteta
5) Istraživanje uticaja i efekata svake od strategija na čovekovu okolinu
6) Istraživanje svake od strategija na bezbednost saobraćaja
7) Istraživanje društvene koristi svake od strategija i
8) Višekriterijumska analiza i definisanje optimalne strategije.
Može se postaviti pitanje šta je to novo u ovoj metodologiji? Pa pre svega to je činjenica da je reč o
definisanju strategiji a ne definisanju optimalnog tehničkog rešenja. Naime, kao što je napred
rečeno, u dosadašnjoj praksi je najčešće unapred bila definisana strategija. Zatim je vršena zamena
teza i posle toga, umesto varijanti strategija, razrađivana su tehnička rešenja kao varijante.
Novina je i uvođenje istraživanja uticaja svake od strategija na postojeće urbanističke planove i
ostala planska dokumenta. Praksa je pokazala da i najbolja strategija može biti ugrožena potrebom
promene ili prilagođavanja postojećih urbanističkih planova. Ovo ugrožavanje može biti
vremensko, jer je potrebno dugo vreme da se promene, inoviraju, dopune ili koriguju određena
planska dokumenta. Još ako se zna da ih ima na republičkom, pa na lokalnom nekoliko nivoa, a da
su zakonske procedure veoma komlikovane i dugotrajne, jasno je koliko dugo to može da potraje.
Takođe, u tim prilagođavanjima urbanističkih planova i drugih planskih dokumenata, vrlo često
lokalne uprave pokušavaju kroz ta dokumenta da reše svoje lokalne probleme za koje obično
nemaju finansijskih sredstava i velike infrastrukturne projekte vide kao mogućnost za to, te na taj
način mogu značajno poskupiti projekat.
Posebna pažnja je posvećena primeni novih tehnologija i organizaciji saobraćaja. Svaka varijanta
strategije omogućuje primenu novih tehnologija i organizacije saobraćaja. Ili obratno. Različite
tehnologije i organizacija saobraćaja zahtevaju drugačije kapacitete odnosno strategiju razvoja
infrastrukture. Upravo ta uzajamna zavisnost tehnologije i organizacije saobraćaja i potrebnih
kapaciteta, odnosno strategije, je veoma bitna za utvrđivanje optimalnih rešenja. Jasno je da svaka
strategija obezbeđuje odgovarajući kapacitet infrastrukture, što je bitno u dužem vremenskom
18