UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

Jones) (naročito u njegovoj kontraverznoj predstavi Still/Here sa i o ljudima zaraženim
virusom HIV-a i bolesnim od AIDS-a). 288 Ovo su sve ekstremne predstave koje koriste
ljudsko telo kako bi emitovale radikalne političke i društvene poruke do tačke u kojoj
politička funkcija izvođenja postaje radikalna kritika forme i sadržaja umetničkog
izvođenja i političke moći. U tu grupu spadaju i izvođačice poput Rejčel Rozental, čiji
je performans Autobiologija bio neka vrsta ekoperformansa u kome je ona sprovela
analogiju između starenja zemlje i starenja njenog tela i Hane Vilke (Hannah Wilke),
koja je na fotografijama zabeležila sve stadijume svoje terminalne bolesti. 289
IV Antropofanija
Slična situacija se uočava u poslednjoj »predstavi« mađarskog pisca, reditelja i glumca
Petera Halasa koji je nedavno umro. Nekoliko nedelja pred svoju smrt, u poslednjoj
fazi svoje terminalne bolesti, raka jetre, on je odlučio da odleži u otvorenom kovčegu, u
jednom muzeju u Budimpešti, želeći da vidi kako izgleda ritual sahrane, viđen s druge
strane. »Želim da poslednji put pozdravim svoje prijatelje i slušam njihove eulogije,
kao i poslednje pozdrave.« 290 Iako je nepretenciozno tvrdio da je ovaj događaj sam po
sebi jednostavan, smatrao je da je u pitanju retka prilika u kojoj neko može da se suoči
sa sobom i svojom ulogom u takvoj situaciji. Ubrzo se vest o tome proširila preko
interneta i prenela u vestima BBC-ija. Njegovi prijatelji i studenti su bili pozvani ne
samo da prisustvuju, već da pošalju i svoje poruke putem sms-a. Tako je Halasovu
samrtničku postelju, odnosno kovčeg pozajmljen iz jednog mađarskog pozorišta, u
februaru 2006, obišlo nekoliko stotina ljudi, što iz radoznalosti, što zbog neobičnosti
događaja koji nije imao nikakvu strukturu, niti unapred smišljen program. Halasovi
prijatelji i poštovaoci su izvodili recitacije, skečeve, svirali, pevali, plesali, plakali itd.,
a oni koji nisu mogli da prisustvuju bili su u mogućnosti da mu pošalju poslednju
poruku sms-om na broj koji je velikodušno distribuiran putem interneta. Ceo događaj je
bio neformalno zamišljen, ali je dobio formu poslednjeg rituala i sahrane. 291 Na
izvestan način, baš zbog toga što je ovaj Halasov poslednji čin izveden na sceni i u
javnosti, moglo bi se reći da je dinamika koja je jednom održavala dramu kao oblik
zbivanja, prešla u sferu autentičnosti. U tom činu, odigrala se određena samodramatizacija
fizisa, samo-realizacija intenzivne prisutnosti ili epifanije ljudskog tela ili
da parafraziramo Lemana, antropofanija. 292 U Halasovom performansu došlo je do
brisanja razlike ishodišta, opcije u pogledu realnog života i umetnosti, odnosno došlo je
do radikalnog ukidanja estetske distance, kao i estetskog delovanja.
Za razliku od modernizma u kome se telo koristilo samo kao znak, u postmodernizmu i
kasnom modernizmu, značenje ogoljenog i ranjivog tela postalo je autonoman problem
288
Ovu predstavu napala je kritičarka New Yorkera, Arlin Kroče (Arlene Croce), zbog
prekoračenja etičnosti po njenom mišljenju, jer su neki od plesača bili zaraženi virusom HIVa,
kao i sam Bil T. Džons.
289
Jedna od novih tema koja sve više ulazi u diskurs studija izvođenja su problemi biopolitike i
bioetike.
290
Videti, http://news.bbc.co.uk/go/pr/fr/-/2/hi/europe/4689692.stm
291
Slično prisustvo i iščekivanje nečije smrti moglo se uočiti u velikom medijskom događaju
smrti pape Jovana Pavla II u aprilu 2005. godine, kada su mediji 24 časa ranije javili o njegovoj
smrti. Dok je nekoliko desetina hiljada ljudi stajalo na trgu Sv. Petra u Rimu, nekoliko desetina
miliona ljudi je sedelo pred tv-ekranima, prisustvujući direktnom prenosu umiranja i iščekujući
da prvi saznaju vest o papinoj smrti.
292
H.T. Lehmann, »Punctum, antropofanija,« u op. cit., str. 272.
103