UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

komunikacije ostaće ambivalentna, sve dok se oblici kulturalne razmene zasnivaju na
odnosu između dominantne kulture s jedne, i potlačene kulture s druge strane, jer se
među njima ne odvija jednostavna »komunikacija« i kulturalna razmena, već neka vrsta
odmeravanja političke moći. Upravo ovakav »interkulturalni« pristup koji
pretpostavlja primat Zapada, pa čak i njegov centralni i totalizujući položaj, naišao je
na veliki broj kritika postkolonijalističkih kritičara. 307 Umesto toga, Said sugeriše
svojevrsno kulturno »višeglasje«, odnosno novu analizu »globalnog konteksta«, kao
konteksta preklapajućih teritorija i isprepletenih istorija, koji će omogućiti da se na
jedan nov i dinamičan način sagledaju sve kulture.
Kako sugeriše Šekner, raspon interkulturalnog izvođenja koji se kreće od Olimpijskih
igara i kulturalnog turizma do interkulturalizma u svakodnevnom životu, trebalo bi
proučiti u okviru globalizacije, jer se interkulturalno izvođenje pojavljuje kao odgovor
ili protest u odnosu na sve više integrisan svet. 308 U savremenoj analizi
interkulturalizma trebalo bi poći od definicije globalizacije kao osnove za integraciju
svih sistema: informativnog, ekonomskog, vojnog, ideološkog, društvenog, političkog i
kulturnog, u svetski rasprostranjenu mrežu maksimalne produktivnosti, odnosno
»visokog performansa«. I dok globalizacija omogućava, čak ohrabruje »kulturalne
razlike« na planu svakodnevnog života, jezika, ishrane, mode, načina života, umetnosti
itd., njen osnovni kulturalni sistem je jedinstven i transkulturalan. Da li je globalizacija
dobra ili nije za eliminaciju siromaštva, neznanja, bolesti, ratova ili ekoloških
zloupotreba, ostaje još da se vidi. Globalizacija je otvoren proces, koji donosi puno
korisnih stvari, ali i neku vrstu pojednostavljivanja ili čak, postkolonijalnim rečnikom
rečeno, nove kolonizacije. Kenijski pisac i disident Ngugi va Tiongo (Ngugi wa
Thiong'o) optužio je Zapad, a naročito Sjedinjene države za bacanje »kulturalne
bombe« koja uništila sve ostale jezike i identitete. 309
Timoti Garton Eš citira engleskog istoričara, J. M. Robertsa koji tvrdi da je »bilans
stanja kulturnih uticaja preterano jednosmeran... Marksovo učenje je dugo bilo sila
širom Azije dvadesetog veka; poslednji ne-Evropljanin čije su reči imale sličan
autoritet u Evropi, bio je Isus Hrist.« 310 Ovaj ogroman uticaj evro-američke civilizacije
nije evidentan samo u tehnologijama modernizacije, već i u »određenim vodećim
idejama i institucijama«. Stoga se nameće pitanje da li je globalizacija, u suštini, samo
pristojni eufemizam za vesternizaciju? Da li je Robertsovo »zastrašujuće jedinstvo«
čovečanstva, u stvari, zastrašujući imperijalizam, kroz koje se zapadne vrednosti
nameću drugim narodima i kulturama? Konstantno i ekskluzivno povezivanje Zapada
sa vrednostima poput slobode, demokratije, ljudskih prava, itd., u najboljem slučaju, je
vrlo selektivna tvrdnja jednog šireg zapadnog patriotizma, a u najgorem, zapadnog
nacionalizma, i to u generičkom, orvelijanskom značenju nacionalizma, onako kako ga
definiše Timoti Garton Eš. 311 Ove vrednosti koje su prvi put bile sistematično
artikulisane, tokom prosvetiteljstva, sigurno nisu samo zapadne vrednosti, jer su slične
307
Npr. vid. Edvard Said, Orijentalizam, prev. Biljana Romić, Zagreb: Konzor, 1999; Edward
Said, Terry Eaglton i Fredric Jameson, Nationalism, Colonialism, and Literature, University of
Minnesota Press, 1990; kao i Gajatri Čakravorti Spivak, Kritika postkolonijalnog uma, op. cit.
308
Richard Schechner, »Global and Intercultural Performance,« u Performance: An
Introduction, op. cit., 2003, str. 226-273.
309
Ibid., str. 230.
310
J. M. Roberts, The New Penguin History of the World, London: Penguin, 2002, str. 797,
citiran u Timoti Garton Eš, Slobodan svet, op. cit. 2006.
311
Ibid.
109