UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

I Telo i sopstvo
IZVOĐAČKA TELA
Aleksandra Jovićević
Mada se radi o veoma disperzivnoj praksi, umetnost performansa je referencijalna
tačka bez koje ne mogu da se zamisle ne samo studije izvođenja, već ni studije kulture i
roda, kao ni savremena filozofija. Prema tvrdnji američke teoretičarke performansa,
Boni Maranka, ako su nekada sve umetnosti težile prema muzici, kao najvišem obliku
stvaranja, danas i umetnost i kultura teže performansu koji predstavlja novu umetničku,
ali i društvenu paradigmu. 264 Kulturalna pretpostavka o tome šta je telo neprestano
potpada pod dramatične preobražaje, i upravo umetnost performansa artikuliše i
promišlja takve pretpostavke. Mada se postdramsko pozorište i konceptualni ples
najčešće ne mogu zamisliti bez prisustva živog/diskurzivnog tela koje je istovremeno
njihov materijal i najvažniji znak, ipak jedino u umetnosti performansa umetnik ili
umetnica teže samotransformaciji svog tela i emotivnog sopstva ovde-i-sada.
Performans umetnik ili umetnica, nekada marginalna umetnička figura, koja je
radikalno rušila sve institucionalne i društvene prepreke, u današnje vreme predstavlja
simboličnu figuru koja je do kraja slobodna da eksperimentiše sa sopstvenim
identitetom. Na izvestan način, američki koncept samo-invencije i uspeha, odnosno
self-made u društvenom životu blizak je konceptu ready-made u umetnosti.
Samotransformacija, igranje različitih uloga u društvenom životu, promena zanimanja,
društvenog statusa, plastične operacije, izmišljeni identiteti na internetu, omogućavaju
svim ljudima stvaranje novih slika o sebi samima, kao i mogućnost da preoblikuju
sopstveni identitet ili da stvarnost prilagode sopstvenoj želji, pa čak da od sebe načine
»umetničko delo«. Ovaj kulturalni preokret koji povezuje polje estetskog sa javnim
područjem načinilo je od umetnosti performansa gotovo političko pitanje: koncept
performansa postao je deo savremenog političkog diskursa, tako da politika i teatralnost
sada deluju kao neodvojive i ključne teme.
Bojana Kunst smatra da u umetnosti performansa postoji uobičajena filozofska teza
koja se prihvata kada se razmatra identitet umetnika ili umetnice kroz njegovo/njeno
izvođenje: »Prezentacija sopstva se uvek mora baviti izlaganjem sopstva: telo je
osnovno mesto, mesnato izlaganje sveprisutne borbe sa savremenim sopstvom. S jedne
strane, ova vrsta izlaganja smatra se načinom konstruisanja potencijalnosti identiteta.
Ta potencijalnost nije povezana sa kontaminiranim razumevanjem identiteta već pre,
rečeno Deleuzovim terminima, sa različitim načinima postajanja, koja se razotkrivaju u
svojim paralelnim i fluidnim multipliciranostima i materijalnostima tela. S druge
strane, ta vrsta izlaganja se veoma često shvata kao znak savremene samo-opsesije, kao
264 Bonnie Marranca, »La performance, una storia personale,« u American Performance, 1975-
2005, prir. Valentina Valentini, Roma: Bulzoni Editore, 2006, str. 121-141.
96