UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

prikazanog, odnosno iluzijskog, predstavljajući samo novu vrstu mašinerija iluzije koje
je oduvek postojalo u izvođenjima. Na osnovu svih navedenih primera, kao i u
poglavlju o »Performansu u umetnosti: Paradigmatske koncepcije i prakse izvođenja
kroz makro koncepcije (umetnosti) 20. veka« može se zaključiti da je izvođenje oduvek
bilo vezano za tehnologiju i tehniku. Možda se jednostavno radi samo o jednom
poglavlju u istoriji izvođenja, jer uživanje u efektima postoji oduvek u samoj istoriji
teatra od uvođenja mechana ili makine u antičkoj Grčkoj, do savremenog high tech
teatra, u kome se oduvek radilo o paralelnoj simulaciji realnosti, ne samo preko glume,
već i preko mašinerije. 369
Na primer, Vilijam Forsajt u svojim koreografijama, eksperimentiše sa interaktivnim
sistemima, u kojima plesači upravljaju pozornicom uz pomoć kompjuterizovanog
svetla, pokrećući ili zaustavljajući svojim pokretima elemente svetla i muzike. Vizuelni
efekt koji nastaje iz njihovog izvođenja, na taj način, biva istovremeno veštački
proizveden i proizveden putem organizma, ukazujući na realni međusobni odnos
između život tela i digitalne tehnike, koji ga približava pojedinim praksama
postdramskog teatra, kao na primer u poslednjoj predstavi DV8, Just for Show
(2003). 370 Ova plesna predstava ne prati konkretnu priču, već kroz čitav niz prizora
pokušava da razradi problematiku fetišizacije mladog i lepog tela, medijsku
reprezentaciju istog, diskrepancu između podsticajnih i destruktivnih elemenata iluzije,
itd. Lažni izbori koje nudi spektakularno obilje, različitih, a ipak međusobno povezanih
uloga (označenih i otelovljenih u raznim objektima žudnje) razvijaju se u borbu između
iluzornih kvaliteta. 371 Pomoću poluprovidne reflektivne opne (koju publika ne vidi) i
igre svetla i senki, igrači se kreću kroz virtuelne predele i slike. To je pojačano
činjenicom da se na kraju upale svetla otkrivajući sivu i praznu scenu koja ostaje da
zjapi kao upaljen televizor bez slike. Ova predstava naglašava činjenicu na koju je
ukazao Gi Debor: iza svetlucave spoljašnjosti spektakla, modernim društvom dominira
težnja ka opštoj banalizaciji, čak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potrošnje
naizgled umnožili mogućnost izbora između različitih uloga i predmeta. 372 Prema
Deboru, tautološki cilj spektakla potiče iz činjenice da su njegov cilj i njegova sredstva
identični. »To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono
pokriva ceo globus, večito se kupajući u sopstvenoj svetlosti.« 373
369
O sposobnosti teatra da u sebe integriše sva tehnička dostignuća, vid. Aleksandra Jovićević
»Pozorište na pragu novog milenijuma: između sećanja na avangardu i mogućnosti nove
percepcije,« Zbornik radova FDU I, Beograd: FDU, 1997, str. 234-244; i »Od nad-marionete do
neuromansera: upotreba i razvoj tehnologije u teatru prve polovine 20. veka,« op. cit.
370
Sam naziv trupe, DV8 nije samo poigravanje s rečju deviate, nego je skraćenica za dance and
video.
371
»Just for Show je predstava o prikazivanju drugih i pokazivanje sebe u svetu u kome je dobar
izgled postao važniji od dobrote, u kojem je foliranje postalo sinonim prave stvari, u kome
prekrasne laži skrivaju prljave istine.« (»Just for Show,« tekst iz kataloga 39. Bitefa, 2005, bez
atribucije i paginacije.)
372
Gi Debor, Društvo spektakla, op. cit., str. 28.
373 Ibid, str. 15.
130