UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

»neuspele političare« koji daju prilog ideologiji. Njegove inscenacije, prvenstveno u
berlinskom Volksbühneu, svojom rafiniranom trivijalnošću dovode pozorište u vezu sa
žutom štampom i banalnostima, artikulišući duhovitu ideološku pobunu, kao npr. u
čuvenoj predstavi Pansion Šeler (Pension Schöller).
Dadaizam je bio prva međunarodna mreža koja je zahvatila sve vidove umetnosti i
života, čak iako joj je dugo pridavan značaj tek jednog od izama u istorijskoj avangardi.
Dadaizam je najavio kraj jedne epohe i načina življenja, utirući put novim pokretima i
umetničkim disciplinama. Prvi svetski rat je označio i početak 20. veka kao veka
ekstrema, koji su dadaisti uočili. 214 Tako je dadaistički pokret bio i činilac poremećaja
velikog sistema mišljenja i refleksija promena. Daleko od toga da je posledica rata, on
je bio njegov pratilac i ishod mu je bio dovođenje u pitanje temeljnih datosti ljudskog
duha.
Stoga smatram da je dadaizam najavangardniji pokret od svih avangardnih pokreta,
upravo zbog fenomena »prethodnice« koja je njegova suština. Samim vojnim
poreklom, odnosno ofanzivnim dejstvom, pojam avangarde predstavlja fenomen
prethodnice, anticipacije koja hrabro korača »napred«: »Poezija neće samo davati ritam
radnji«, izjavio je Rembo u Lettre du voyant (1871), »ona će joj prethoditi.« 215 Slično
Remboovoj poeziji, dadaizam je bio u neprestanom pokretu, nagoveštavajući sve ostale
avangarde, mada je vrlo brzo bio potisnut, jednostavnom zamenom, drugom
avangardom, u ovom slučaju nadrealizmom u Francuskoj, ili ekspresionizmom u
Nemačkoj. 216
U svom većem delu, ekspresionizam nije prihvatio futurističku opčinjenost modernim
mašinama i proizvodima industrijskog društva, naprotiv ekspresionisti su smatrali da ta
dostignuća guše individualni duh. Futurizam je naglašavao svetlo, boju, brzinu i
izlaganje opasnosti, dok su ekspresionisti i nadrealisti težili istraživanju tajni
unutrašnjeg života. 217 Ničeova filozofija i Frojdova psihoanaliza uticali su na novu
generaciju nemačkih stvaralaca posle Prvog svetskog rata (u pozorištu prethodnici su
bili Frank Vedekind i Karl Sternhajma ali više od svega Strindbergovi simbolistički
komadi koji su se izvodili u Nemačkoj za vreme nastajanja ekspresionizma). 218 Za
214
Erik Hobsbaum, Doba ekstrema: Istorija kratkog dvadesetog veka, 1914-1991, Beograd:
Dereta, 2002.
215
Arthur Rimbaud citiran u Adrijan Marino, »Avangarda« u Avangarda: Teorija i istorija
pojma I, op.cit., str. 41.
216
Verovatno će svođenje nadrealizma na fusnotu za mnoge biti čista blasfemija, ali ograničen
prostor mi ne dozvoljava šire razmatranje ovog pokreta koji je svakako dao svoj doprinos
umetnosti performansa u različitim vidovima. Ovde ću se ograničiti na pominjanje Apolinerovih
beleški u programu baleta Parada (Parade, 1917) Koktoa, Pikasa i Satija, gde se on zalaže za
čvrst spoj slikarstva, pantomime, plesa, plastične umetnosti u totalno pozorišno delo i gde je
predvideo dolazak Novog Duha. I više od toga, nagovestio je kako je »Novi duh« sadržavao
naznaku nadrealizma (surrealisme). (Vid. Slobodan Selenić, »Apoliner, dadaisti i nadrealisti,« u
op. cit., str. 35-59. Takođe, Gijom Apoliner, Tiresijine dojke (prev. Ivanka Pavlović) u Slobodan
Selenić, Avangardna drama, antologija, SKZ: Beograd, 1964. str. 89-145). Takođe, francuski
nadrealizam je ubrzo iscrpeo dadaističku formulu skandaloznih izvođenja i okrenuo se drugim
načinima delovanja, najpre kroz izdavanje knjiga i časopisa, predavanja i debate.)
217
Vid. npr. Marinetijev spis, »Nova religija-moral brzine,« (»La nuova religione-morale della
velocita«) u Filippo Tommaso Marinetti e il Futurismo, op. cit., str. 182-189.
218
»August je Strindberg naša deviza«, izjavio je na početku Rene Šikele, a podržali su drugi
ekspresionisti. U članku »Des arts nouveaux«, s podnaslovom »Uloga slučaja u umetničkom
stvaranju« (1894), Strindberg je pisao o slikaru koji dozvoljava svom kistu da se kreće bez
kontrole, gde umetnik deluje poput »hirovite prirode, bez unapred određenog cilja«. (Vid.
77