UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

vrednosti otkrivene u mnogim drugim kulturama, zajedno sa liberalnim ili
pluralističkim elementima koji mogu da se pronađu u većini religija.
Na jednom nivou, globalizacija je komplikovan ekonomski i tehnički proces, navođen
satelitima, mikročipovima i poslednjim informatičkim tehnologijama transporta i
komunikacija, a na drugom, simplifikovana kulturalna razmena koja omogućava
sintezu različitih, heterogenih tradicija što je bilo nezamislivo do sada. Ona redukuje
etničke i geografske razlike na kulturu jednog sveta, koji ne poseduje ni podtekst ni
nijanse, kulturu koja sebe definiše u terminima bezbrojnosti i citata, pre nego kroz
identitet i jedinstvo, pretvarajući je u ono što bi moglo da se definiše kao univerzalna,
decentralizovana kultura koja nudi standardizovane i opšteprihvatljive uzorke svih
produkata, do kojih se lako dolazi i lako se troše.
I globalizacija i interkulturalizam imaju svoje istorijske preteče: globalizacija u
kolonijalizmu i imperijalizmu, a interkulturalno izvođenje je rezultat »kontakta« među
narodima. 312 Jasno je da su oba fenomena blisko isprepletana. Primarni zadatak nove
prakse i teorije interkulturalnog izvođenja je da, sledeći diskurs postkolonijalizma,
izvrši analizu i kritiku odnosa između politike i kulture, odnosno, da uključi i njihov
odnos prema masovnim medijima, popularnoj kulturi, mikro-politici, itd. Said, kao i
Šekner, uostalom, tvrdi da nijedna kultura nije unitarna, monolitna ili autonomna, već
da sve kulture prihvataju više »stranih« elemenata, različitosti i razlika, radije nego što
ih odbacuju. Jer dok interkulturalizam nastaje spajanjem dve ili više kultura,
interkulturalno izvođenje često naglašava integraciju ili raskol između dve kulture.
Prema tome, govoriti o interkulturalnom izvođenju, ne znači jednostavan diskurs o
uzajamnom delovanju nekoliko kultura, već se radi o međusobnoj zavisnosti koja
poseduje brojna značenja i tumačenja. Upravo zato, smatram da će biti mnogo
produktivnije da govorimo o mogućim interkulturalnim primerima u okviru samih
studija izvođenja, radije nego o formiranju novog žanra interkulturalizma koji nastaje
kao sinteza različitih, heterogenih kulturnih tradicija. 313 Umesto da se juri za »snom o
novoj vrsti transkulturalne komunikativne sinteze«, teoretičar interkulturalizma, Patris
Pavis predlaže neku vrstu skale različitih kulturalnih obrazaca i simbola usred
međunarodnog izvođačkog pejsaža (od jednostavnog diznilendskog interkulturalizma
do postkolonijalizma). 314
II Različiti oblici interkulturalizma
Interkulturalnost u umetnosti ne znači jednostavno okupljanje umetnika različitih
nacionalnosti ili nacionalnih praksi na nekom projektu. U tom banalnom smislu,
internacionalizam (ili možda čak kosmopolitanizam) znači da svako savremeno
izvođenje (postdramski teatar ili konceptualni ples, npr.) prikazano u nekoj drugoj
zemlji ili u nekom međunarodnom kontekstu (npr. festivalima) jeste interkulturalno
izvođenje. Svedoci smo inflacije takvih predstava koje nastaju, najčešće rukovođene
pukim ekonomskim razlozima, jer se na taj način omogućava umetnicima i njihovim
producentima ili agentima veća zarada, pošto su njihova izvođenja prilagođena široj
publici. To ih na izvestan način može opravdati, ali istovremeno jača nacionalne
312 Videti Nicola Savarese, Teatro e spettacolo fra Oriente e Occidente, Editori Laterza, 1995.
313 Videti Patrice Pavis, »Dancing with Faust: A Semiotician’s Reflection on Barba's
Intercultural Mise-en-scene,« The Drama Review, 33, no. 3, 1989, str. 37-57.
314 Videti Patrice Pavis, »Toward a Theory of Culture and Mise-en-scene« u Patrice Pavis
Theatre at the Crossroads of Culture, London and New York: Routledge, 1992, str. 1-24.
110