UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

elektronskim (mas)medijima i naročito digitalnim medijima i informatičkim
tehnologijama. Oni se na različite načine uključuju, ispituju, koriste i problematizuju u
umetnosti performansa posebno od 1990ih godina na dalje.
S druge strane, čini se da su upravo te tehnologije omogućile da se informacije o
performansu prošire na udaljene prostore, da njima prisustvuju i oni koji ne mogu biti
fizički prisutni. Uprkos tome što je najvažnija karakteristika performansa (bila) da su
njihovi izvođači prisutni samo u stvarnom vremenu, odnosno ovde-i-sada, savremeno
doba omogućava dokumentovanje, čuvanje i istorijsku rekonstrukciju performansa,
tačnije ako parafraziramo Šeknerovu sintagmu »obnovljenog ponašanja«, »obnavljanje
performansa«, kao npr. kao u slučaju Marine Abramović, ili internet performansa
Desktop Theatera, Electronic Disturbance Theatera, Avatar Body Collisiona, itd.
Obnavljanjem performansa dovodi se u pitanje suština umetnosti performansa, jer iako
je umetnosti performansa bila vidljiva, ona nije ostavljala tragove i nije mogla da bude
kupljena ili prodata. Na taj način, svi pokušaji da se pomere granice umetnosti
performansa završili su se u muzeju: performansi se rekonstruišu i snimaju, otkupljuju i
čuvaju. Istovremeno se razvijaju nove kustoske prakse kako bi se objasnila važnost
performansa za istoriju umetnosti (npr. Museo Nuovo u Napulju). Povezivanje
umetnika sa muzejskim prostorom je takođe način da se privuče nova publika u
muzeje, koja sad ne dolazi samo da gleda gotove proizvode, već da dođe u kontakt sa
umetnicima. Rouzli Goldberg je u Njujorku osnovala Performu, organizaciju za
očuvanje, dokumentaciju, rekonstrukciju, kao i savremenu produkciju i podsticanje
umetničkog performansa. Goldberg definiše Performu kao muzej bez zidova, sa
zadatkom da tretira performans istorijski, ali i kao okvir za naručivanje novih
performansa – i to je u novembru 2005. bilo Bijenale Performa 05. Ona navodi da je
drugi razlog zašto je performans tako kritičan danas, činjenica da su 1970te godine
postale već istorija: »Kad se pogleda unazad, gotovo sve što je važno u umetnosti tog
perioda, vezano je za performans. A muzeji moraju da razmotre sada kako da se odnose
prema ovom nasleđu. Tako, upravo sada, Marina Abramović, Roni Horn, Karoli
Sneman – sve velike umetnice 1970ih – izlažu u muzejima. Kako su u muzeju moderne
umetnosti, potpuno komforni sa umetnošću minimalizma i popom, tako treba da sad
nauče da tretiraju i performans.« 239 Postavši institucionalizovana umetnička praksa,
umetnost performansa se sa revolucionarne margine istorije umetnosti pomerila
središtu šire intelektualne rasprave i brojnih teorija.
239 Videti intervju sa Rouzli Goldberg, Jovana Stokić, “Uživo iz Njujorka,” Danas, 1. 11. 2005.
86