UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

GLOBALNI/DIGITALNI PERFORMANS:
CYBERFORMANCE IZMEĐU KAPITALA I UMETNOSTI
Ana Vujanović
I Digitalni performans(i)
S obzirom da su prakse digitalnog i internet teatra i performansa, odnosno
sajberformansa (eng. cyberformance) u domaćoj sredini gotovo nepoznate, a i na
internacionalnoj sceni postoje tek nekoliko ili čak nepunu deceniju (internet teatar i
performans), ovaj tekst će postaviti osnovne pojmove i kritički uvod u problematiku
ove oblasti. Trebalo bi da funkcioniše i kao izazov za dalje, temeljnije (i umetničko i
teorijsko) bavljenje ovim umetničkim i kulturalnim praksama koje su, po mnogo čemu,
simptomatične za savremenu kulturu i društvo. Lokalni kontekst od tog dejstva svakako
nije izuzet.
Aktuelni svet izvođačkih umetnosti obuhvata mnoštvo praksi koje nastaju digitalnim
procedurama i korišćenjem 'novih medija'. Recimo, od početka 1990ih godina, Stelark
izvodi čitavu seriju performansa realizovanih digitalnim tehnologijama, a usmerenih na
odnose tela/mesa i mašine/novih tehnologija, telesnih produžetaka i proteza i pitanja
savremenog subjektiviteta u kontekstu ekspanzije figura kiborga i, zatim, avatara.
Jedan od njegovih najpoznatijih radova je performans Stomačni komad (Stomac Piece)
u kojem guta sondu sa mikro kamerom koja snima progutanu skulpturu po njegovom
digestivnom traktu, tako da publika prisustvuje mikroperformansu koji se odigrava u
unutrašnjosti umetnikovog tela a dostupan je oku tek kao odloženi snimak na ekranu.
Tokom 90ih godina novi mediji i digitalne tehnologije postaju veoma važne i za
umetnost plesa. Koreografi Vilijam Forsajt i Mers Kaninhem rade kompjuterske
koreografije koristeći specijalizovane softvere, a Kaninhem i plesove koji uključuju
holografske scenografije i plesače. Vizuelna umetnica Katažina Kozira 2001. i 2002.
realizuje digitalne video instalacije i žive performanse kao što je Posvećenje proleća,
koji uključuje muziku Stravinskog, žive izvođače i animirana plesačka tela, a rezultat je
dugotrajnog rada na kompjuterskoj animaciji polaznih snimaka. Koreograf i plesač Jan
Marušič (Yann Marussich) izvodi jednu vrstu protetičkog plesa, Blue Provisoire, u
kojem ne pleše već sve vreme stoji nepomičan, dok je jedini pokret – pokret
mikrokamere koja se sporo kreće snimajući slivanje plave tečnosti iz telesnih šupljina
po umetnikovom telu. U oblastima između teatra i performansa, pomenuću radove
Dragana Živadinova i Kozmokinetičnog kabineta Noordung (Biomehanika Noordung),
Emila Hrvatina (Miss Mobile), CREW (Filoktet), Edit Kaldor (Press Escape), Helen
Verlej Džejmison (Water[war]s, Swimm), a u oblasti opere Andrisenova (Andriesen) i
Grinavejeva (Greenaway) opera Rosa, smrt kompozitora, Adamsova i Selarsova
Klinghofferova smrt ili Tri priče Rajša (Reich) i Koro (Korot) i mnoge druge radove. 374
Što se tiče lokalne scene, do sada je realizovan svega jedan digitalni teatarski
performans, Psihoza i smrt autora: Algoritam YU03.04/13, koji je režirao Bojana
374 Brojne dokumentacije i prikaze vid. u TkH, br. 7 »Digitalni performans«, Beograd, 2004.
131