UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

zavisnosti od dijaloga s drugim u specifičnim socijalno regulisanim situacijama
uspostavlja u rasponu od oštre političke provokacije do nebitne kič zabave. Podsetiću i
na performans I Miss You Franka B, čije krvavljenje na sceni obično proizvodi
referente u polju zapadne hipohondrije od AIDSa, dok je u Beogradu 2002.
uspostavljen kao gest pokajanja nad prolivenom krvlju u ex-Yu ratovima, kako je
navođeno na okruglom stolu u CZKDu nakon performansa. U tom smislu, izvedba je
materijalni čin koji se uvek i samo ovde-i-sad izvodi, i u tom izvođenju uspostavlja
značenje upisujući u njega elemente ovde-i-sad stvarnosti. Dakle, značenje izvedbe ne
može biti uspostavljeno samim konceptom ili tekstualnom dramskom osnovom kao
iskazom i nije mu imanentno, već se tek-izvodi u dijaloškoj situaciji određenog
konteksta izvođenja. Izvan te situacije, to značenje ne postoji: »Kako u psihoanalizi
tako i u polju performativa ono što je referencijalno odvija se – i ne može se drukčije
zbiti – jedino u situaciji dijaloga: kao analitička praksa s jedne, kao ilokucija i
perlokucija, s druge strane. Referent je na djelu, dinamički, u međuprostoru; strogo
povezan – u svome analitičkome i performativnom dometu – sa strukturom učinaka;
moguće ga je jedino opisati kao učinak strukture: kao odnos naspram odnosa. [...]
analitički ili performativni referent doseže se u jeziku jedino strogo dijaloškim
pristupom«. 169 Tako se i performativni referent koji izvedba stvara u izvođenju ne
nalazi ni u jednoj drugoj stvarnosti, sem u onoj koju sama izvedba anticipira, a koja se
realizuje u dijaloškom društvenom kontekstu izvođenja.
Institucionalni aspekti performativnosti: konvencija i intencija
Za razmatranje performativnosti izvedbe konvencionalna struktura konteksta je jedan
od najznačajnijih problema. 170 Radi toga, poći ću od jednostavne analogije s Ostinovom
tezom: Da bi performativni iskaz imao mogućnost da deluje, mora postojati određena
konvencija kojoj je on pripadajući. ≈ Da bi izvedba imala mogućnost da deluje, mora
postojati određena umetnička/kulturalna konvencija kojoj je ona pripadajuća.
Problemima konvencionalnosti teatra u razmatranju performativnosti izvedbe bavi se
Aldo Milohnić u tekstu Performativno kazalište. On prvo uvodi Močnikovu tvrdnju o
tautološkom karakteru konvencije. 171 Zatim je razvija Dikroovom (Oswald Ducrot)
tezom o juridičkoj moći performativa i primedbom Benvenista da je performativ čin
autoriteta (»Samo sudija može optuženog proglasiti krivim«). Dikro smatra da
performativ nema moć sam po sebi, nego se ona ostvaruje samo kada je prepozna onaj
kome je upućena, ali zahtev za prepoznavanjem ostaje prikriven. Tako u običnom
govoru priznajemo juridičku moć performativa kao da je ima sam-po-sebi; te Jelica
Šumić-Riha upozorava: »Performativ dakle proizvodi realnost tek posredstvom
previđenog, neopaženog prepoznavanja«. 172 Milohnić stoga zaključuje da je realnost
koju stvara performativ ekvivalent realnosti kao učinku konvencije, jer su i performativ
i konvencija tautološki pojmovi. Odatle sledi teza da je performativ u teatru
169
Ibid., str. 66
170
O konvenciji performativa vid. i Peter Francis Strawson, »Namjera i konvencija u govornim
radnjama«
171
»Pojam konvencije je tautološki pojam [...] i nikada ne izriče ništa drugo doli ovo pseudopravilo:
‘Ako u govornom položaju X izgovorim Ix, izrekao sam to što je u govornome položaju
X jedino moguće i jedino treba izreći.’ Pri tome je dovoljno da se govorni položaj X (ma koliko
tijesno konvencionalno strukturiran) dopuni, ispuni i ostvari tek nakon što izrečem Ix’«, Rastko
Močnik, Beseda... besedo, ŠKUC, Ljubljana, 1985, str. 117; prema »Performativno kazalište«,
str. 51
172
»Performativno kazalište«, str. 51
65