UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

eri neokonzervativizma u zapadnom svetu i novoosvojenih političkih sloboda u istočnoj
Evropi, pojavila se nova generacija koja je odrasla na medijskoj i popularnoj kulturi, i
koja je zahtevala brisanje granica, ne između života i umetnosti, već između umetnosti
i medija, koji je takođe izražen kao konflikt između visoke i popularne umetnosti.
V Institucionalizacija pluralizma pozno postmodernog performansa
Krajem 20. i početkom 21. veka, umetnost performansa, ma kako radikalna, ostaje na
margini, bez šireg društvenog uticaja, tako da veliki broj novih dostignuća umetnosti
performansa prolazi gotovo neprimećeno. Umetnost sadašnjosti nema neki
objedinjujući pravac ili stil, ona je radikalna samo u određenim mikrokontekstima i ne
nudi samo jednu verziju. To je u skladu sa novom logikom mikrokulturalnosti, kao i
koncepcijom »umetnosti u doba kulture« koja sama odbija da se obuhvatno odredi u
umetničkim terminima. Nova umetnost performansa tako ostaje i bez programske
eksplikacije odnosa prema diskursu istorijske avangarde. Ono što ostaje od
modernizma je umetnost s druge strane napredujućeg diskursa moderne, u
neprihvatanju njenih krajnjih rezultata.
Tokom prve polovine 20. veka koja je bila bogata avangardnim pokretima, a koji se
sada svrstavaju pod zajedničkim imeniteljem istorijska avangarda, jasno je da nije
postojao dovoljan broj mislilaca, istoričara i kritičara koji su bili spremni da
prepoznaju, isprate i definišu umetnost performansa. Ali, početkom 21. veka definisati
umetnost performansa je možda još teže zbog njegove individualističke, fragmentarne,
heterogene prirode: umetnost performansa se sastoji od različitih, ponekad oprečnih i
neuklopljivih pokreta, projekata, manifesta, individualnih umetničkih činova, što
takođe reflektuje amorfnu složenost savremenog postindustrijskog, liminoidnog,
neoliberalno-kapitalističkog društva. U mnoštvu dinamičnih, ali nesigurnih skupova
praksi pozno postmoderne neoavangarde, gotovo je nemoguće otkriti zajednički
imenitelj ili preciznu klasifikaciju, uprkos brojnim teoretičarima. Ili se to tiče stanovišta
posmatranja: zahvaljujući retrospektivnom posmatranju izgleda kao da su pripadnici
istorijske avangarde imali jasno definisano jedinstvo cilja i interesa, sa svim osobinama
koherentnog trenda, za razliku od sadašnje neoavangarde.
Ono što pluralističkoj sceni pozno postmoderne umetnosti performansa pruža
neočekivane akcente je nov tretman tela u performansima koji je započet krajem
1960ih i tokom 70ih godina, kada je došlo je do razvoja body arta koji je
podrazumevao široko polje interpretacija: telo je postalo materijal za različite vrste
izvođenja u vidu živih skulptura, ali i za pokrete tela, do njegovih preciznih
konfiguracija u prostoru. 237 Ni u jednoj drugoj umetničkoj formi, ljudsko telo, njegova
ranjiva, nasilna, erotska ili »sveta« stvarnost nije toliko u središtu umetnosti kao što je
u umetnosti performansa. 238 Ova ispitivanja tela se proširuju od 1980ih i 90ih godina,
zajedno sa razvojem studija kulture, teorija roda, feminističkih, lezbejskih i queer
teorija. Sem toga, u savremenoj umetnosti performansa dolazi do sve šireg
interesovanja umetnika performansa za nedirektna izvođenja, medijatizovana
237
Radi šire informacije o statusu tela u savremenoj umetnosti, videti naredno poglavlje
»Izvođačko telo«.
238
Ovde se nameće referenca na pojam Euđenija Barbe, »predizražajnog stanja« izvođača na
sceni koje je razmatrano u poglavlju o kulturalnim i umetničkim izvođenjima. Vid. Euđenio
Barba i Nikola Savareze, »Predizražajnost«, u Tajna umetnost glumca, op. cit., str. 186-203.
85