UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

postajali su umetničko delo, a da njihov produkt -- naslikana slika nije nužno nastajala
iz tog procesa kao njegov rezultat.
Progresivnost evro-američke avangarde sastojala se u zahtevu da ujedini umetnost i
život, u čemu je, kao u ciriškoj dadi, već bio vidljiv njen kraj, jer koliko god da je
umetnost pravila prodore u život, nju su opet uvek stizale institucije umetnosti. »Ona je
iz ovog zahteva dobila novo i pokretačko, uzdigla je umetnost moderne preko svih
granica umetnosti – da bi završila tamo gde umetnost ponovo mora da potvrdi svoju
distancu prema životu.« 233 Moguće je da su kroz hepeninge i konceptualnu umetnost
bile do kraja iscrpljene mogućnosti evro-američke avangarde, koja je dostigla tačku
koju umetnost nije mogla da pređe a da ne poništi samu sebe. To znači da su se
programi pomeranja granica moderne, koji su od 1920ih određivali istoriju umetnosti,
sad povukli. »Oduzeti umetnosti obuzetost estetskim, osloboditi je stega lepog privida i
dati joj relevantnost jedne snage koja prožima život i koja život menja – to je bio
program avangarde, koji je aluzivno bogatstvo fiktivnog želeo da zameni identičnošću
umetnosti i života.« 234 Takođe je moguće da je proces ukidanja estetskog kao
»umetnosti« bio put moderne koji je vodio kraju avangarde. On se ogledao i u
neuspehu centralne dogme evro-američke avangarde, kao »ukidanju fikcije«. Odgovor
na tu problematičnu situaciju dala je »revidirana estetika« postmoderne koja je pošla od
uvida da je nemoguće izjednačiti život i umetnost.
Tokom 1980ih, dolazi do »revizije moderne« u vidu postmodernističkih performansa
koji su zahtevali da se granice umetnosti kao fikcije vrate. Ova estetika nije reagovala
samo zalaganjem za nov vokabular, nov jezik, već je programski revidirala zahtev
avangarde koji je propao zbog svoje radikalnosti. Postmoderna je značila, da
parafraziramo Kloca, estetsko obnavljanje fikcije. Međutim, važno je napomenuti da se
postmoderna nije postavila apsolutno protiv moderne, jer nije bila revolucionarna,već
je reagovala na nju revizionistički, menjajući njen program i suprotstavljajući se njenim
istorijskim zabludama. S druge strane, Kloc tvrdi da se na postmodernu odnosi
nelagodnost cele epohe 1980ih godina: »nostalgija i istorizam, neobaveznog slobodnog
i neobuzdanog hedonizma, pank, ambijentalni dizajn, dekoracija, antiracionalizam jesu
samo neki od konstatovanih simptoma postmoderne patologije. Tu nije pomoglo ni
uputstvo da postmoderna ne znači uništenje moderne, već kraj avangardne
dogmatike.« 235
Iz tog perioda intenzivnog istraživanja izašao je veliki broj performansa i predstava čija
je priroda najviše zavisila od originalnog opredeljenja umetnika. Pošto su pokrivali
širok spektar materijala, osećajnosti i namera, ovi umetnici su prelazili granice
disciplina, tako da ih je teško svrstati u jednu kategoriju. U performansu je došlo do
pomeranja prema popularnoj kulturi, drugim rečima, antiestablišmentski idealizam 60ih
i 70ih kategorički se odbijao. Počela je da se oseća drugačija atmosfera pragmatičnosti,
profesionalizma i preduzetništva, što je bilo strano istoriji avangarde. Ova nova
generacija, većinom učenici konceptualnih umetnika, dobro je razumela kritiku
konzumerizma i medija svojih mentora, ali je prekršila pravilo po kome je »koncept
iznad rezultata«, 236 okrećući se u vizuelnim umetnostima prema figurativnom ili
ekspresionističkim slikarstvu, a u pozorištu elaboriranim sinkretičkim predstavama. U
233
Hajnrih Kloc, Umetnost u 20. veku, op. cit. str. 12-13.
234
Ibid, str. 9.
235
Ibid, str. 6.
236
RoseLee Goldberg, op. cit., str 171.
84