UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

gluma« kada želimo da objasnimo neka najdublja i iskrena shvatanja ljudskog stanja.
Ova široka upotreba znakova izvođenja ukazuje na neodređenu granicu koja postoji
između pozorišta i svakodnevnog života, između pozorišta i umetnosti performansa,
odnosno svim onim oblicima društvenog ponašanja koje teže nekom iskustvu realnog u
posebnom vremenu. H.T. Leman sugeriše da se »postdramsko kazalište« može takođe
razumeti kao pokušaj da se »umjetnost konceptualizira u tom smislu da ona ne pruža
reprezentaciju, nego neposredno intendirano iskustvo realnoga (vrijeme, prostor,
tijelo)« odnosno kao konceptualno pozorište (concept theatre). 86
II Konceptualno izvođenje
Instalacije ruskog neokonceptualnog umetnika, Ilje Kabakova često se upoređuju sa
predstavama, koje se odvijaju za vreme pauze između dva čina. Njegove instalacije se
uglavnom odnose na privremena boravišta: odnosno na scene iz života koje je umetnik
beležio bez znanja njihovih učesnika, kao i na ponovno predstavljanje tog sveta kroz
umetnost. Vrhunac njegove poetike predstavljala je replika sovjetskih toaleta koje je
Kabakov napravio za svoju izložbu na kaselskim Dokumentima, 1992. godine (Kassel:
Documenta IX) pod nazivom Toaleti. Za tu priliku, Kabakov je napravio repliku
sovjetskog klozeta, kakvih je bilo na hiljade u njegovoj mladosti, u sovjetskim
provincijama na železničkim i autobuskim stanicama, i koje je on opisao kao: »uboge
građevine sa belo okrečenim zidovima, oronulim i potamnelim od vremena i skroz
išaranim opscenim žvrljotinama koje čovek nije mogao da izbegne da vidi, a da ga ne
pripadne muka i ne obuzme očajanje.« 87 Monstruoznost ovih toaleta sastojala se u
njihovom poništavanju privatnosti: nisu imali nikakva vrata, tako da je svako svakog
mogao da vidi kako vrši nuždu, u prilično nedoličnom položaju, čučanja iznad toaleta.
Ovde nije bilo nikakvog mesta za igranje uloga ili posmatranje: ljudi su pre razvili
suprotnu sklonost, radije su žmurili, nego da vire ili gledaju. »Prilikom odlaska u toalet
svako je morao da prihvati ovo stanje vidljivosti.« 88
Kako bi ušli u Toalete Kabakova, posetioci su morali da stoje u dugačkom redu,
bivajući na taj način dovedeni u degradirajući položaj sovjetskih građana koji su zbog
svojih najnužnijih potreba bili primorani da stoje u redu, za razliku od građana Zapada
koji u redu uglavnom stoje čekajući da uđu na neki umetnički događaj. Ovi posetioci
su, po pravilu, bili šokirani izgledom »toaleta«, odnosno prosečnog, dvosobnog
sovjetskog stana, u kome se nalazio sto pokriven stolnjakom, vitrina, police s knjigama,
kauč, reprodukcija nekog nepoznatog holandskog umetnika, odnosno delo koje se
najbolje uklapalo u »domaću« atmosferu. Glavni utisak koji su posetioci imali, bio je
utisak dočaranog prisustva, odnosno zaustavljenog trenutka: npr. sudovi nisu bili još
sklonjeni, nečija jakna je bila prebačena preko stolice. Oko crne klozetske rupe bile su
raspoređene dečje igračke.
Naravno, da je u ruskoj štampi ovaj rad Kabakova bio veoma negativno ocenjen, kao
uvreda za ruski narod i nacionalni ponos! S druge strane, i zapadni kritičari su
protumačili njegove Toalete kao sliku Rusije u bukvalnom smislu. »Etnološki 'drugi' ne
86 H.T. Lehmann, op. cit., str. 177. Leman sugeriše da se do ovakvog zaključka može doći na
osnovu konceptualne umetnosti 1970ih godina.
87 Citirano u Svetlana Bojm, »Toalet Ilje Kabakova,« Budućnost nostalgije, prev. Zia
Gluhbegović i Srđan Simonović, Beograd: Geopoetika, 2005, str. 459.
88 Ibid.
31