UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

književnosti (Felman, Hamaher) i teoriji izvođačkih umetnosti 151 . Kroz ta pomeranja,
analize performativa su izašle iz okvira filozofije i uobličile se u kontekstualno i
metodološki disperzivnu, mada problemski dosta koherentnu savremenu teoriju, koja
spada u ključne teorije performansa i izvođačkih umetnosti.
II Teorije performativnosti performansa
U aktuelnom svetu performansa, problematika performativa je zastupljena od
euforičnog proglašavanja svih performansa performativnim do generalnih osporavanja
njihove ozbiljne performativnosti. 152 Upotrebu teorije performativa u domenu
(scenskih) umetnosti unapred je osporio sam Ostin, smatrajući da je ozbiljan
performativ u tom kontekstu nemoguć: »Tu mislim, na primer, na sledeće:
performativni će iskaz, recimo, biti na naročit način jalov ili ništavan ako ga iskaže
glumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u takvim
okolnostima na sasvim specifičan način, razumljivo, ne upotrebljava ozbiljno, već na
neki način parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti načini potpadaju pod
doktrinu izbledelosti jezika.« 153
Autori koji istražuju performativ u umetničkoj izvedbi polaze od dva načelna stava
prema Ostinovoj polaznoj tvrdnji. Oni koji proučavaju performativnost delujući u
domenu opštih teoretizacija dramskog teksta – kao Šošana Felman (Shoshana Felman)
koja proučava Don Žuana – tekstualnu odnosno fikcionalnu dramsku situaciju 'uzimaju
kao' stvarnost, te Ostinova primedba nema značaja za problem njihovog rada. 154
Prihvatajući 'kao da' uslovljenost dramske stvarnosti, Felmanova zaista i radi s
'ozbiljnom upotrebom jezika' u tom kontekstu. 155 Sličan tretman ova primedba ima i u
jednoj skorijoj teoretizaciji Sofoklove drame Antigona, Timoti Gulda (Timothy
Gould). 156 S druge strane, autori koji se bave izvedbom u okvirima i interesima
umetnosti, moraju rigoroznije razmotriti primedbu kojom sâm autor teorije odbacuje
ozbiljnu mogućnost njene primene na sceni. Naime, 'na sceni' se u nemetaforičnom
smislu suočavaju dve stvarnosti: umetnička stvarnost (simbolički poredak scenske
situacije) i stvarnost konteksta izvođenja (prostor/vreme izvođenja, publika, društveni
kontekst itd). Tako, Aldo Milohnić pokušava da opovrgne Ostinovu tvrdnju primerima
151
Performing Feminism; Feminist Critical Theory and Theatre, prir. Case, Sue-Ellen, The Johns
Hopkins University Press, Baltimore-London, 1990; Elin Diamond, »The Shudder of Catharsis in
Twentieth-Century Performance«, i Timothy Gould, »The Unhappy Performative«, u
Performativity and Performance, op. cit., str. 152-173, i 19-45; Maja Ogrizek, »Poetic function
and performative in theatre« u Along the Margines of Humanities, Rastko Močnik & Aldo
Milohnić (eds.), ISH, Ljubljana, 1996, str. 219-235; »Što možemo činiti riječima« temat,
Frakcija, br. 5, Zagreb, 1997.
152
Vid. Andrew Parker & Eve Kosofsky Sedgwick, »Introduction: Performativity and
Performance«, u op. cit.
153
Vid. Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, op. cit., str. 32
154
U Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.
155
Slično performative razmatra i Batler; ali ukazuje na institucionalnu razliku konteksta
umetnosti i svakodnevne situacije; vid. »Performative Acts and Gender Consitution«; i Peter
Osborne & Lynne Segal, »Gender as Performance« – An Interview with Judith Butler, Radical
Philosophy, no. 67, Summer 1994
156
Vid. Timothy Gould, »The Unhappy Performative«, naročito obrazloženje na str. 32-33
60