UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

odnosno mehanizama koji su od nje stvorili svetsku pop-ikonu. 296 Madona je živa
potvrda Deborove teze da su, »medijske zvezde spektakularne predstave živih ljudskih
bića,« i projekcija opšte banalnosti u slike mogućih uloga. Kao specijalisti za prividni
život, medijske zvezde služe kao objekti identifikacije, koji ljudima pružaju nadoknadu
za fragmentizovanu stvarnost u kojoj žive. Najvažnija uloga slavnih ličnosti jeste da
predstavljaju različite životne stilove i različita politička stanovišta, tako što
dramatizuju sporedne plodove društvenog rada koje magijski projektuju iznad njega,
kao njegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju, kao početak i kraj
tog procesa koji se nikada ne dovodi u pitanje. Medijska zvezda, kao agent spektakla,
sušta je suprotnost individui. Ona je istovremeno neprijatelj sopstvene i tuđih
individualnosti. Potrošačke zvezde, poput Madone, koja se pojavljuje u obliku različitih
tipova ličnosti, samo ukazuju na to kako svaki od tih tipova ima isti pristup oblasti
potrošnje iz koje izvlači isto zadovoljstvo. 297
Očigledno je da je, kako tvrdi Bojana Kunst, danas teško govoriti o samo-izlaganju,
kada izvođenje više nije radikalna ili opoziciona strategija i kada više ne funkcionišu ni
opoziciona taktika otkrivanja nevidljivog niti preuveličavajuća taktika površne poze.
Odnosno, ona se pita, kako govoriti o sopstvu u vremenu i društvu spektakla kada
izvođenje postaje osnovni model našeg postojanja i odnosa prema drugima? Upravo
zbog toga, umetnici koji se bave manje-više radikalnim samoizvođenjem (Orlan,
Gomez-Penja, Vejn Traub, Hana Vilke, Ron Eti, Stelark, Franko B, itd.), posebno su
zanimljivi, ne samo zato što, prema mišljenju Bojane Kunst razotkrivaju i poigravaju se
savremenom »fikcionalnošću« identiteta, već i zato što su u stanju da, istovremeno,
postave i tematizuju njegov nepodnošljiv položaj, »njegovu opsesivnu povezanost sa
statusom istine«, čak i kada je ta istina čista konstrukcija. Bez obzira što je ova praksa
pre svega narcisoidna, ipak svako razotkrivanje sopstva je takođe razotkrivanje
»određene etike izvođenja«. 298 Ne samo što se sopstvo skriva iza materijalnosti i sklopa
tela, neprekidno se premeštajući i prazneći se različitim uokvirenjima telesnog držanja,
već ono postaje strategija različitih umetničkih invencija koje se kreću od ličnih do
političkih. U pozadini ovog pitanja o radikalnoj samotranformaciji u umetničkom
izvođenju (performansu, postdramskom pozorištu i konceptualnom plesu) u stvari stoji
pitanje o etičkoj opciji (Leman). Mnogi teoretičari i praktičari performansa često
citiraju jednu Lenjinovu misao da je »etika estetika budućnosti«. Njihove umetničke
prakse, često žigosane kao narcisoidne ili mitomanske, u kojima su oni »neizlečivo«
opsednuti slikama samih sebe, takođe se mogu tumačiti kao umetnička inverzija
narcističke opsesije savremene kulture uopšte. Ovi umetnici uvek nanova »izumevaju«
sebe na veoma tankoj liniji koja razvija i njihove sopstvene etike izvođenja, jer oni
uvek nastoje da otkriju svoju »istinu« koja nikada ne može biti sveobuhvatna.
U performansima Orlan, tekstovi koji se bave kulturnim i rodnim identitetom, koriste
se dvostruko: i kao doslovni, verbalni tekst performansa (Orlan tokom svojih
performansa čita između ostalih tekstove Julije Kristeve, Mišela Sereza, Antonena
Artoa), ali i kao procedura preuzeta iz teorije i prevedena u umetnički diskurs npr. kroz
hirurške zahvate na njenom licu, koje je ona, iz performansa u performans,
296 Kelner tvrdi da pretraživanje banke podataka Nexis sa referencom »Madona i pop« tokom
deset godina, između 1984. i 1993, ukazuje na 20,000 podataka! »Madona jeste njen publicitet i
imidž, a 'fenomen Madone' tako postaje priča o uspešnom marketingu i publicitetu.« (Ibid, str.
441).
297 Gi Debor, op. cit. , str. 29.
298 Bojana Kunst, op. cit., str. 158.
105