UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

kritički komentar na meta-tekstualnom planu i postaje njegov interpretativan metajezik.
Npr. Lotman i Uspenski tvrde da 20. vek nije proizveo samo meta-jezik nauke,
već i meta-literaturu, kao i meta-slikarstvo, odnosno meta-kulturu ili meta-jezički
sistem. Dakle, kada reditelji poput Vilsona, Fabrea ili Barbe nastoje od svojih izvođača
da naprave komentar na oblike koji su tuđi njihovoj sopstvenoj tradiciji, i kada se taj
gestovni komentar učita na sceni, izvođač se postavlja u metakulturnu situaciju. To se
najčešće vidi u predstavama po klasičnim tekstovima, ali u predstavama kojima se
klasici ne interpretiraju, već su te predstave neka vrsta ponovnog čitanja, odnosno
kritike datog teksta, kao u režijama nemačkih reditelja Franka Kastorfa, Rene Poleša...
Dakle svi ovi prefiksi kojima se nadopunjuje kulturalno izvođenje, radikalno
modifikuju njegovo značenje i ograničavaju značenje interkulturalizma, pogotovo što
istovremeno treba voditi računa između različitosti i univerzalnosti, odnosno o
trenucima ili mestima u kojima počinje opčinjenost, imitacija i razmena među
kulturama, u pokušajima da se sačuva kulturna autonomija i identitet, a istovremeno
izbegne asimilacija, redukcija ili anihilacija drugosti. Kakav god da je oblik ili
strategija kulturne interakcije, ova razmena podrazumeva teoriju i etiku alteracije.
Tuđa kultura, kultura drugoga je ono što fascinira i onim što neko prepoznaje i onim
što ne može da se prepozna. Tako se određuje distanca između sopstva i drugosti koji
su uključeni u dijalektično i univerzalno, ali posebno. Dakle, kako možemo da se
izvučemo iz te dileme između univerzalnog i posebnog, između bliskog i tuđeg?
IV Složena kulturalna razmena
Marvin Karlson sugeriše neku vrstu kontinuuma između ta dva ekstrema, odnosno on
tvrdi da postoji sedam stupnjeva između njih. Njegova skala omogućava sagledavanje
slojevitosti složene kulturne razmene, a da se izbegne disbalans u recepciji. Na taj
način, određene kulturne razmene čuvaju izvornu kulturu, način gledanja druge, dok je
apsorbira treća, primajuća kultura. Pozajmljivanje iz druge kulture tako nije ni puko
citiranje, niti apsolutna duplikacija, već ostvarenje određenog stepena umetničke
slobode, kroz neku vrstu inteligentne distorzije da bi se došlo do sopstvenog
autentičnog pogleda na stvari, kao u slučaju pozorišnog kolektiva Arijane Mnuškine,
Pozorišta sunca (Theatre du Soleil, osnovano 1963). Kada je sredinom 1980ih godina,
Mnuškina započela svoju saradnju sa francuskom spisateljicom i teoretičarkom Elen
Siksu, ona je u potpunosti promenila način svog rada na predstavama, koje su
uglavnom predstavljale primenu tradicionalnih japanskih izvođačkih tehnika na
klasične tekstove poput Šekspira (npr. Ričard II). Njihova prva zajednička predstava,
nastala na adaptaciji romana Siksu Prometejina knjiga (Le Livre de Promethea)
predstavljala je feminističku reviziju mita o Prometeju. Siksu je pre toga napisala svoj
slavni komad, Portret Dore (1976) koji se smatra središnjim delom moderne
feminističke dramatike. U tom duhu (odsutnost linearnog razvoja zapleta, pokretljivost
i nezavršenost teksta, raznolikost i istovremenost glasova, nefokusiran i rascepkan
tekst), Siksu je napisala novi komad za Mnuškinino pozorište: Preuzimanje škole iz
Madubajia (La Prise de l'école de Madhubaï, 1984), što je bio prvi u seriji komada o
kolonijalizmu, postkolonijalzimu i pacifizmu. Kasnije su Siksu i Mnuškina otputovale
u Kambodžu i rezultat tog putovanja bio je komad Siksu, Užasna, ali nedovršena priča
o Norodomu Sihanuku, kralju Kambodže (L'Histoire terrible mais inachevée de
Norodom Sihanouk roi du Cambodge), koja je izvedena 1984. godine, a 1987. godine
Indijada ili Indija njihovih snova (L'Indiade ou l'Inde de leurs rêves), što je u
116