UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

Dakle, bez obzira na dalekosežnost pitanja o odnosu izvođenja i medija, njegove
bezgranične mogućnosti reprodukcije, prezentacije i simulacije stvarnosti pomoću
medijskih informacijskih tehnologija u medijatizovanom društvu (simulacija realnosti,
tehnološka interakcija), ipak mogućnost reprodukcije realnosti ostaje radikalno
ograničena. Uprkos tome što dolazi do onoga što Leman naziva »strukturalnim
preobražajem klasičnog izvođenja«, čija se dominanta iluzije, kao i u vreme pojave
filma, seli u medije, nova dominanta postdramskog teatra postaje umetnost
performansa, njegova realnost i refleksija, što ukazuje da ne postoji medij koji se ne bi
mogao integrisati u procese izvođenja i doprineti umetničkoj praksi izvan i posle
medija. Ono što fascinira u ovakvim izvedbama je neka vrsta estetike spajanja
(Leman): slike, zvukovi, pokreti, radnja spajaju se u elektronskim vezama sa živim
telima stvarajući neku vrstu heterogenog, delezovskog sklopa koji treba dekodirati
ogromnom brzinom i koji se može pretvoriti u mimezis elektronizovane realnosti. 360
Iako se video i digitalni zapisi sve više upotrebljavaju, pa samim tim postaju
nezaobilazni u savremenoj praksi umetničkog performansa, njihova upotreba može biti
različita, tj. ona se »grubo« može definisati kao: 1) video instalacija; 2) čisto tehničko
sredstvo radi većeg i boljeg efekta (krupni planovi, scene izvan pozorišta, scene koje su
ranije snimljene, itd.); 3) izvor inspiracije za estetiku ili formu izvođenja, ali gde nužno
ne mora da ima veliku ulogu u samim predstavama ili izvođenjima; 4) konstitutivni
element u samim predstavama u kojima video slika stupa u složen odnos sa telesnom
realnošću izvođača, čime počinje njihova sopstvena medijska estetika izvođenja.
Mediji se mogu javiti u obliku video instalacija u umetnosti performansa (Robert
Raušenberg, Džoan Džonas, Ulrike Rozenbah (Ulrike Rosenbach)), ili u video ili
performans instalacijama Gerija Hila i Bila Viole, koji zbog svoje granične prirode
postaju značajni za situaciju predstavljanja i izvođenja. 361 Mnoge od tih instalacija su
interaktivne, kao na primer instalacija Šesti septembar (2005) Kristijana Boltanskog u
kojoj je on predstavio početne sekunde televizijskih »dnevnika«, emitovanih svakog 6.
septembra, od dana kada je rođen, 1944. do 2005. U nekoj vrsti video-kolaža, u kome
su se neverovatnom brzinom smenjivale slike, kao i s vremena na vreme neko lice
poznatog političara, posetioci njegove izložbe Najnovije vesti (Ultime notizie), u
Paviljonu savremene umetnosti u Milanu (2005), mogli su da koriste stop-dugme kako
bi se zaustavili na željenoj slici, ali im to nikad nije polazilo za rukom. Slika se
zaustavljala nekoliko sekundi pre ili kasnije. Izložba je sadržavala i druge instalacije,
kao Horloge parlante (Sat koji izgovara vreme); Entre temps (lice umetnika iz različitih
perioda života bilo je projektovano na providno pvc platno koje su pokretali
ventilatori), Mes morts (šesnaest ploča od cinka sa portretima, datumima rođenja i smrti
bliskih ljudi), kao i Le coeur (aparat za merenje otkucaja srca koji je bio privezan za
svetiljku koja se palila i gasila prema ritmu srca) i najzad, Tot (smrt na nemačkom
nova spektakularnost, započela je svoje radove pod jakim uticajem filma, da bi kasnije napravila
čitav niz eksperimenata u oblasti videa, stvarajući nove varijante vizuelne dramaturgije. Videomonitori,
kamere, ekrani koji otvaraju ekrane za nove prostore, efekat ulazaka i izlazaka
izvođača iz video prostora, doprineli su činjenici da se estetika filma i video spota integriše u
estetiku pozornice.
360 Videti H.T. Lehmann, »Spajanja,« u op. cit., str. 314-316.
361 Ovaj koncept započeo je još Nam Džun Pajk (Nam June Paik), npr. u Participation TV I and
II (1963/66) u kome osoba koja posmatra jedan monitor u boji proizvodi svojim glasom razne
crte na slici. Ovakav monitor i dalje postoji u jednoj trgovačkoj ulici u Kelnu koji je veoma
omiljen kod prolaznika.
127