UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

stereotipove. Nažalost, pojmovi aktuelnosti, komunikacije i razumevanja se nameću
kao osnovni parametri za uspeh nekog izvođenja, ma gde i ma kada. To postaje još
očiglednije u internacionalizaciji festivala i predstava koje nužno ne rezultiraju
interkulturalnim iskustvom. U njima se utvrđuju samo različiti oblici interakcije koji u
sebi sadrže različite interkulturalne potencijalitete. S druge strane, svi festivali
međunarodnog karaktera poslužili su da se stvori neka vrsta nad-nacionalnih alijansi
među umetnicima i da se jasno ukaže na glavne estetske i ideološke trendove koji
prevazilaze nacionalna ograničenja. Uprkos važnosti kulturnih uticaja, veliki broj
umetnika negira svoj odnos prema bilo kojoj specifičnoj kulturi, definišući svoja dela,
kao nastala pod uticajem drugih faktora, obično vezanih za njihovu sopstvenu estetiku i
maštu koja se zasniva na namernom negiranju kulturnih veza. 315
U stvari, kritičari interkulturalizma tvrde da je u pitanju veoma široko polje za
poređenje različitih tema i kulturnih identiteta ili različitih načina mišljenja, jer
konačno, tvrde oni, svako izvođenje koja počiva na stranom tekstu, moglo bi se
definisati kao neka vrsta interkulturalizma. Iako je ovaj vid izvođenja, nastao tokom
1970ih godina, i danas prepoznatljiv u radu reditelja poput Arijane Mnuškine, Pitera
Bruka, Pitera Selarsa, Euđenija Barbe, Guljerma-Gomeza Penje i Koko Fusko, kao i
teoretičara interkulturalizma: Erike Fišer-Lihte (Erica Fischer-Lichte) Patrisa Pavisa,
Nikole Savarezea i Ričarda Šeknera, pojam interkulturalnog izvođenja još uvek nije
jasan i do kraja definisan.
Kao polaznu tačku moguće je uzeti definiciju kulture kao sistema znakova koja
omogućava jednoj društvenoj grupi da razume samu sebe u svom odnosu prema svetu.
Preciznije, moguće je preuzeti definiciju kulture Kliforda Gerca koja sagledava kulturu
kao »sistem simbola zahvaljujući kojima ljudska bića primenjuju značenja na sopstvena
iskustva.« 316 Dakle, da parafraziramo Gerca, kultura je sistem zajedničkih,
konvencionalnih, naučenih, ponekad nametnutih simbola koji su stvorili ljudi, kako bi
se orijentisali u odnosu na druge ili same sebe. Drugi autori, poput Kamil Kamiljeri,
smatraju da je kultura neka vrsta oblikovanja, specifičnih modulacija koje obeležavaju
naše ponašanje, osećanja, aktivnosti, ukratko i uopšteno, svaki aspekt našeg mentalnog
života ili čak našeg biološkog organizma pod uticajem grupe. 317 Tokom izvođenja,
svaki njegov element, nalazi se pod uticajem takvih modulacija. On se preoblikuje,
citira i uočava u konotativnom dejstvu izvođenja. Ako ponovo uzmemo kao primer
predstavu belgijskog reditelja i koreografa, Jana Fabra Moć pozorišnih ludosti, tekst
predstave u sebi sadrži veliki broj slojeva koji su nastali kao rezultat različitih jezika i
inspiracija koje Fabre oblikuje u novi tekst, odnosno tekst predstave. Izvođačko telo
neprestano se menja uz pomoć »telesnih tehnika« (Marsel Maus) u duhu nečije kulture
izvođenja: najbolji dokaz za to su Grotovski, Bruk, Barba ili Mnuškina. Izvođenje čini
vidljivim ovaj zapis kulture na i kroz izvođačko telo. Telesne tehnike pokazuju njegovu
pokretljivost, kao da je izvođačko telo neka vrsta palimpsesta na koje se neprekidno
upisuju kulturalne razlike ili sličnosti. Izvođači istovremeno otkrivaju kulturu zajednice
315 Na primer, Peter Selars često koristi klasične dramske sadržaje (Ajant, Persijanci, Mletački
trgovac, Heraklova deca, itd.) koje bez respekta premešta u savremenu svakodnevicu i smelo se
pograva sa kulturnim kodovima iz različitih kultura, bez ograničenja i insistiranja na
interkulturalnosti.
316 Videti Kliford Gerc, »Podroban opis: ka interpretativnoj teoriji kulture,« u Tumačenje
kultura I, II prev. Slobodanka Glišić, Beograd: Biblioteka 20. vek, 1998, str. 11.
317 Preuzeto iz Patrice Pavis, »Culture and Mise en scene«, op. cit. 1992, str. 1-24. Original:
Camille Camilleri, »Cultures et societes: characters et fonctions,« Les Amis de Sevre, 4, 1982.
111