UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

PERFORMATIV I PERFORMATIVNOST:
O DOGAĐAJNOSTI, UČINKOVITOSTI I NEMOĆI
IZVEDBE KAO ČINA
Ana Vujanović
I Polazne osnove teorije performativa
Teoriju performativa prvi je izložio Džon Lengšo Ostin na Harvardu 1955. godine, a
njegova su predavanja kasnije objavljena u knjizi How to Do Things with Words
(1962). 149 Ostin je ovom teorijom u filozofska razmatranja uveo, kao nov oblik
filozofskih iskaza, performativne iskaze (eng. performatives); kao i razliku između njih
i konstativa (eng. statements). Oko polovine Ostinovog kursa/knjige, a nakon niza
pokušaja da se performativ jezički i gramatički odredi, ta se podela izmešta u
razmatranje lokucijskih, ilokucijskih i perlokucijskih činova jezičkih iskaza.
Konstativi su iskazi kojima se nešto predstavlja, koji utvrđuju činjenice i stanja,
obaveštavaju o njima i sl (npr. »Danas pada kiša.«). Kako značenje uspostavljaju
odnošenjem prema činjenicama stvarnosti (npr. današnjem vremenu), oni podležu
kriterijumu istinitosti i dele se na istinite/lažne (eng. true/false). Po Ostinu, ovi iskazi su
dugo bili osnov filozofije – a, rekla bih, naročito nauke – dok su svi koji ne odgovaraju
tom modelu (npr. »Izvinite što sam vas zgazila.«, »Kladim se da je ispod 20 stepeni.«,
»Dodaj mi stolicu.« itd.) smatrani devijantnim pseudo-iskazima i odbacivani kao
nevažni izuzeci.
Ostin, međutim, primećuje da se govor ostvaruje velikim brojem iskaza koji ne
odgovaraju modelu konstativa, i predlaže da se oni uzmu u razmatranje kao posebni
tipovi iskaza. Tako dolazi do koncepta nekonstativnih iskaza klase performativa.
Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvrđuju, već deluju, vrše radnju koju
imenuju (npr. »Imenujem ovaj brod imenom 'Galeb'.«). Kriterijum istinitosti tu ne
funkcioniše, jer performativi ne referiraju na stvarnost već izvode čin u stvarnosti (npr.
imenovanje broda). Zato, oni podležu kriterijumu učinka i prema njemu se dele na
uspešne/neuspešne (eng. happy/unhappy). (Npr. uspešan performativ je onaj kojim je
dotični brod imenovan imenom Galeb, a neuspešan onaj koji nije uspeo u tom
imenovanju.) Iako je prema tim osnovnim distinkcijama izgledalo da će se teorija
performativa uspešno uspostaviti na jezičkim razlikovanjima (npr. za performative su
karakteristični određeni glagoli (obećavati, kladiti se, imenovati, proglašavati itd.) u
prvom licu indikativa prezenta), Ostinove detaljne analize su osujetile tu zamisao. On,
naime, uočava da su i iskazi koji imaju gramatičku strukturu konstativa implicitni
performativi iz kojih je izostavljen performativni glagol. (Npr. »Danas pada kiša.«, kao
tipičan konstativ može implicirati sledeće performative: »Kladim se da danas pada
kiša.«, »Tvrdim da danas pada kiša.«, »Žalim se da danas pada kiša.« itd.). Ostin tom
149 Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
58