UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

već je bio završen. 272 Njihovo etabliranje na raznim američkim univerzitetima,
predstavljalo je zaokruženje novog iskoraka izvan granica feminizma kao političke
ideje i smeo prodor novog načina mišljenja i pristupa idejama, ali i novog načina
akademskog ponašanja. One su dovele u pitanje neutralnost »naučne objektivnosti« u
akademskom diskursu koji je neprestano »prevazilazio« svaku subjektivnost, kao i
lični, rodni, polni, rasni i klasni identitet i status, upravo zato što je nasuprot ovoj
»uzvišenoj« akademskoj neutralnosti stajao/la svaki/a umetnik/ca, naročito izvođač/ica
u performansu koji/a u potpunosti ogoljuje sebe, svoj identitet i telo.
Derida, koji je imao kardinalan uticaj na ove naučnice, prvi je izneo ovaj stav o
akademskoj odgovornosti na modernom univerzitetu koji je nužno povezan sa
strukturama postindustrijskog društva: »Subjekt se nesumnjivo može decentrirati, kako
se to olako kaže, bez novog propitivanja veze između odgovornosti, s jedne strane, i
slobode subjektivne savesti ili čistote namera, s druge.« 273 Uprkos tome što se veoma
razlikuju u svojim teorijama, ove naučnice: Gajatri Čakravorti Spivak, Iv Kosovski
Sedžvik, Pegi Felan, Džil Dolan (Jill Dolan), itd., poseduju nekoliko zajedničkih
osobina: bliskost Deridinoj teoriji dekonstrukcije, Lakanovoj teorijskoj psihoanalizi,
Fukoovom strukturalizmu, post-marksističkoj levici, preispitivanju političkog identiteta
kroz strasni politički angažman, interes za medijsku i digitalnu kulturu, kao i za
fenomene koji pripadaju manjinskim kulturama, kontra i pod kulturama, i najzad ono
što je najvažnije, nov, sasvim slobodan i krajnje ličan pristup stvaranju i pisanju koji je
sasvim promenio diskurs postindustrijskog, konzervativnog američkog univerzitetskog
konteksta.
Najzad, kako tvrdi Branislav Jakovljević, Džudit Batler jeste umetnica performansa, ne
zbog svog insistiranja na svom izgledu ili otvorenog ispoljavanja svoje seksualne
orijentacije, provokativnih javnih nastupa, nego i zbog svog načina pisanja. U knjizi
Tela koja nešto znače, Džudit Batler razmatra performans, ne kao umetnički, već kao
kulturalni oblik, redefinišući Ostinov pojam performativa. 274 Ona se u svojoj knjizi
usredsređuje na preispitivanje samog pojma ponavljanja koje proizvodi društvene i
jezičke stereotipe i norme, kritikujući normativnu snagu jezika koji neminovno
proizvodi subjekte koji ga upotrebljavaju. Na taj način ona postaje bliska radu ranog
Deride koji je proveo dosta vremena definišući »grafematsku strukturu«. Taj izraz se
koristi zato što je pisanje istorijski fiksirano kao struktura koja operiše u odsustvu svog
izvorišta, pošiljaoca. Derida ističe da nijedan kod ne može da operiše bez te
strukturalne nužnosti. Stoga je teorijski nemoguće privilegovati govor na temelju
prisustva samog subjekta, jer bi »svaka praksa koja bi se zasnivala na takvoj teoriji
vodila investiranju hegemonskog pristupa u samopotvrđivanju subjekta teorije,
investiranju vrednosti subjekta kao takvog.« 275 Iz teksta u tekst, Batler je uklanjala
»slojeve reprezentacije sa pojma performativnosti i najzad ga (svela) na ideju jedne
ideološke snage kristalizovane u samom diskursu.« 276
272 Prvi koji je ukazao na fenomen »univerzitetskih žena kao umetnica performansa,« kao na širi
kulturalni, a ne samo akademski fenomen, bio je Martin Jay u kolumni »Force Fields,« pod
nazivom »The Academic Woman as Performance Artist« u Salmagundi, br. 98-99, 1993;
preštampano u Cultural Semantics, op. cit.
273 Jacques Derrida, »Mochlos: or, The Conflict of the Faculties,« u Logomachia: The Conflict
of the Faculties, priredio Richard Rand, Lincoln: University of Nebraska Press, 1993, str. 11.
274 Videti Branislav Jakovljević, »Prostrelne rane diskursa: Premetanje performativa Judith
Butler,« u Džudit Batler, Tela koja nešto znače, op. cit., str. 299-319; ovo na str. 302.
275 Gajatri Čakravorti Spivak, Kritika postkolonijalnog uma, op. cit., str. 450.
276 Branislav Jakovljević u op. cit., str. 314.
99