UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

sa političkim delovanjem. S tim u vezi, oprez Mekenzijevog tipa prema izvedbenosti
nema smisla, ako se uzima kao apriorno načelo razumevanja performansa danas, a
govoriti o performansu kao opštem društvenom imperativu ne znači da on ne može
svoju političnost iskoristiti i na drugi način, osim za društvenu normativizaciju. Čak
obrnuto, ako ostajemo na opštem planu, to što performans znači političnost –
konstitutivniju nego u drugim umetničkim i kulturnim delatnostima – znači da su
studije performansa naučno-teorijska oblast uložena u ohrabrivanje procesa
repolitizacije podruštvljenog javnog prostora današnjeg sveta. Pored toga, takva
konstitucija performansa znači i da studije performansa imaju prioritetnu obavezu
stalnih partikularnih razlikovanja servilne od transformativne izvođačke aktivnosti u
javnoj sferi.
S tim u vezi, vratiću se nakratko korak unazad. Konceptualni umetnici sa prostora bivše
SFRJ (Stilinović, Trbuljak, Todosijević, Gotovac…) su 1970ih godina razvili i ponudili
javnosti taktiku »ne-rada«, koja je za tadašnji društveni kontekst »sveopšteg slavljenja
rada« - karakterističnog naročito za socijalizam – bila veoma kritička javna pozicija. Na
nedavno održanom dramaturško-umetničkom skupu u galeriji Lazaretti u
Dubrovniku 413 , gde je postavljen treći deo izložbe Skriveni radovi, Goran Sergej Pristaš
je pokrenuo pitanje – šta bi danas bilo analogno toj kritičkoj taktici? Činjenica zbog
koje taktika ne-rada danas ne može biti kritična kako je bila u 1970im godinama jeste
ekspanzija neo-liberalnog kapitalizma (i) u svet umetnosti, koji je brojne ranije prakse
»nematerijalne umetnosti« i umetničkog »ne-rada« već asimilovao kao robu na
slobodnom tržištu.
Ako izvođenje i danas ostaje mogući izbor, na tom mestu se pojavljuje potreba za
artikulacijom performansa kao političke kulturne i umetničke prakse koja stalno i
stalno mora iz sebe isključivati one elemente koji su u međuvremenu postali servilni, i
tragati za onima koji još imaju transformativni potencijal. Tu, za ovaj tekst, ostavljam
prostor za oba kritička stava, i onaj koji je ponudila Arent i onaj koji nudi Virno. Prema
Arent, politika je u 20. veku poprimila katakteristike rada i proizvodnje i počela
proizvoditi objekte. Po Virnou, međutim, »postfordistički rad« je asimilovao elemente
politike: »Poiesis je u sebe uključio mnoge aspekte praxisa«. 414 U svakom slučaju, ovaj
kritički pogled na premeštanje i reaproprijaciju aspekata politike i proizvođenja
upućuje da bismo se morali odreći romantizirajuće težnje da performans u celosti bude
kritička i transformativna umetnost odnosno kultura, i umesto toga odlučiti na
neprekidno ispitivanje, prevazilaženje, odbacivanje, razvijanje i zamenjivanje njegovih
protokola i procedura u odnosu na u tom trenutku aktuelne društvene agende.
Performans, kao delatnost koja postoji samo dok se izvodi i u tome se iscrpljuje, nužno
zahteva prisustvo drugih, međuljudski odnos, kontingenciju socijalne situacije,
»izlaganje pogledu drugih« (Arent), koji će u nedostatku materijalnih predmeta koji
ostaju za performansom, svedočiti o njemu. A ti drugi su »mnogi«, ma kroz koja ih
ideološka sočiva posmatrali, i zato su neizbežno konkretni, nepredvidljivi i različiti, ali
im je polazište zajedničko – oni dolaze iz iste aktuelnosti u kojoj se i sam performans
izvodi. Stoga bi ta, repolitizirajuća izvedbenost (»virtuoznost«, u Virnoovom smislu) u
podruštvljenom javnom prostoru danas bila adekvatna zamena »ne-radu«, jer je
neostvariva drugačije nego kao »politička stvar«. Ne »ne-rad«, a naročito ne »ne-
413 Radi se o završnom skupu u seriji Treninga praktične dramaturgije, regionalne inicijative za
izvođačke umetnosti THe FaMa; Dubrovnik, galerija Lazaretti, 24-28. maj 2006.
414 Virno, Gramatika mnoštva, op. cit., str. 43
143