UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

koji će ga načiniti, makar na kratko, kooperativnim. Povećanjem krivice i anksioznosti,
raste i želja za saradnjom da bi se izbeglo dalje mučenje. 347
Viđeni u ovom svetlu, prizori ponižavanja na digitalnim zapisima iz Abu Ghraiba,
golih zatvorenika sa kukuljicama na glavama (koji ne samo da su sprečavali
zatvorenike da slobodno dišu, već su im onemogućavale da vide svoje mučitelje,
ponekad u trajanju od dva sata do dva dana), nasilna masturbacija, prisilni
homoseksualni činovi, itd., u stvari, bili su sprovedeni s namerom da se pojača osećanje
krivice kod zatvorenika i da se kod njih izazove želja za saradnjom. Kada je Crveni krst
postavio zahtev za objašnjenje takvih mučenja, dat je odgovor da je to deo
procesa/metoda fizičke i psihičke prinude koju je američka vlada počela da primenjuje
po zatvorima širom sveta posle 11. septembra 2001., kao deo svog »rata protiv terora«,
odnosno terorizma. 348 Za to su, na brzinu bili obučeni obični vojnici, koji su postali
saradnici u obaveštajnom sistemu, kao vidljivi akteri jednog procesa u kome se pravi
autori nisu videli. Iako je to u početku izgledalo kao usamljeni incident, zahvaljujući
digitalnom zapisu, ispalo je da se radi o jednom ogromnom mehanizmu prinude. U
ovim digitalnim zapisima mučenja, postupak ispitivanja postao je medijatizovan, jer je
povezao ceremonijalnu manifestaciju vlasti sa brutalnim vidom propitivanja koji je
snimljen. Fizička patnja i telesni bol nisu više bili sastavni elementi kazne, već
ponižavajuće situacije u koje su se zatvorenici postavljali. Osnovni koncept bio je da
ako se već upravlja telom osuđenika, onda se to vrši na »prikladan i usavršen« način, u
skladu sa strogim pravilima i sa nekim mnogo »višim« ciljem. To je dovelo do onoga
što, teoretičari poput Virilioa, definišu kao posebne tehnike vladanja i kontrole u
medijatizovanom društvu, dakle kažnjavanje se približilo nekoj vrsti političke taktike
totalitarizma.
Takođe, prenošenje ovog zlostavljanja putem interneta asociralo je na Bentamov
Panoptikum, kojeg Fuko u svojoj knjizi Nadzirati i kažnjavati navodi kao primer koji je
trebalo kod zatvorenika da stvori svest o tome da je neprestano izložen pogledu, čime
je trebalo obezbediti automatsko funkcionisanje moći koje se nad njim ostvaruje. 349
Ovo arhitektonsko zdanje je trebalo da postane aparatura za stvaranje i održavanje
odnosa moći nezavisno od osobe koja tu moć ostvaruje; odnosno trebalo je da
zatvorenici budu uhvaćeni u mrežu moći tako da sami postanu njeni prenosioci. Prema
ovom projektu, zatvorenik je trebalo da se neprekidno nadzire, jer je Bentam postavio
načelo da moć treba da bude vidljiva i neproverljiva. Prema Fukou, ovo načelo je
trebalo da automatizuje i dezindividualizuje vlast. Bentamova utopija sada je pretočena
u internet koji više nije oličen u jednoj osobi, nego je smišljeno raspoređen na mnoga
tela, površine, osvetljene prostore, osmatračke poglede; odnosno sadržan je u aparaturi
čiji unutrašnji mehanizmi proizvode zatvoreni sistem u koji bivaju uhvaćeni
zatvorenici. Zatvorene zajednice na koje je ukazao Fuko 70tih, bivaju zamenjene
kontrolisanim zajednicama 90tih koje je najavio Žil Delez. 350
347
Delovi priručnika citirani i interpretirani u članku Marka Dannera, »The Logic of Torture,«
The New York Review of Books, vol 51, no. 11, 24. jun 2004. (u elektronskoj verziji str. 6 ovog
članka).
348
Iako je na osnovu američkih izveštaja o terorizmu, on znatno redukovan, još uvek nije
potpuno eliminisan. Videti Timoti Garton Eš, Slobodan svet, op. cit.
349
Videti Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora, prev. Ana A. Jovanović,
Beograd: Prosveta, 1997, str. 226.
350
Videti Gilles Deleuze, »Postscript on Control Societes,« Negotiations. 1972-1990, prev.
Martin Joughin, New York: Columbia University Press, 1995, str. 177-183.
124