UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

Kao jedan od takvih pokušaja, svakako je i poslednji projekat Marine Abramović,
Seven Easy Pieces (Sedam lakih komada) predstavljen u Gugenhajm muzeju u
Njujorku, od 9. do 15. novembra 2005. godine. Abramović je rekonstruisala i ponovo
izvela pet ključnih istorijskih performansa iz 1960ih i 1970ih godina, kao i dva svoja,
jedan stari i jedan novi performans. Ona se na ovo ponovno izvođenje, koje se protivi
definiciji suštine performansa da je u pitanju događaj koji se ne može ponoviti (onako
kako je to definisano u 70im godinama), odlučila upravo zbog toga što je ostalo malo
»materijalnih« tragova o ovim performansima, poput fotografija ili video zapisa, a
najviše nematerijalnih, odnosno sećanja i kritičke interpretacije, a sve s ciljem kako bi
se »sačuvali« od zaborava i ponovo evaluirali. 9
Sličan koncept nalazimo i u Šeknerovoj sintagmi: obnovljeno ponašanje ili uvežbano
ponašanje (restored behavior), koje podrazumeva svaki ponovljeni ili rekonstruisani
oblik ponašanja u svim oblicima izvođenja. 10 U tom smislu, izvedba kao emulator nam
omogućava da »izvedemo« ranije izvedbe ili predstave. A svaka ponovljeno
ponašanje/izvedba/predstava/izložba će uvek pružati nova iskustva gledanja, jer će biti
sagledana putem novog programa i uslovljena savremenim sistemima, tako da će
pružati novu vrstu iskustva. Na primer, oslobođeni pritisaka starih vrednosnih sistema,
sada je sasvim moguće rekonstruisati nečije telo, putem hipertekstualne mreže. 11 Dakle,
poput neke mašine za ispunjavanje snova, izvedba-kao-emulator odražava sve uslove
i čini sve modele vidljivim. U tom smislu, emulacija i emuliranje označavaju nešto što
je između žive umetnosti i snimka, jer tu se smenjuju re-animacija, animacija i preanimacija,
obnovljeno ponašanje, dekonstrukcija i rekonstrukcija.
Sve ovo, naravno, dovodi u pitanje »materijalnost izvođenja« koje se i dalje prepoznaje
u pozorištu i drugim izvođačkim umetnostima (učešće živih ljudi: izvođača i gledalaca,
održavanje pozornice, organizacija, uprava, rad tehničkog osoblja, materijalna sredstva,
itd.). Takođe, izvođenje nije samo čin predstavljanja, već i mesto realnog okupljanja,
dakle prostor u kome dolazi do jedinstvenog preseka između nekog »organizovanog«
9 Marina Abramović je izvela sledeće performanse (redosled je po danima izvođenja): 1) Nikad
izvedeni performans Brusa Najmana (Bruce Naumann), Body Pressure (1974), na osnovu
njegovih instrukcija; 2) Performans Vita Akončija (Vito Acconci), Seedbed (1972); 3)
Perfromans Đine Pane (Gine Pane), The Conditioning, First of Three Phases in Self-Portrait(s)
(1973); 4) Performans Valije Ekspert (Valie Expert), Genital Panic; 5) Performans Džozefa
Bojsa (Joseph Boys), How to Explain Pictures to a Dead Hare (1965); i svoja dva performansa:
jedan stari Lips of Thomas (1975) i novi performans, Entering the Other Side (2005).
10 Videti Ričard Šekner, »Obnovljeno ponašanje,« u Euđenio Barba i Nikola Savareze, Tajna
umetnost glumca: Rečnik pozorišne antropologije, prev. Aleksandra Jovićević i Ivana Vujić,
Beograd: Institut FDU, 1996, str. 205-211.
11 Ovo je slično Artoovom (Antonen Artaud) konceptu tela bez organa, odnosno tela čiste
»nazočnosti«, koje je sudbinski označilo njegov život i njegovu pozorišnu teoriju, ali i digitalne
umetnike i teoretičare koji se neprestano vraćaju na Artoa kao na nekoga koji je još pre pedeset
godina čuo »obdukcijske glasove Interneta« (informacija o projektu Artaud na rhizom.net).
Svojevremeno je na rhizom.netu bila postavljena instalacija posvećena samom Artou koja je
ocrtavala njegovo fizičko i efemerno telo, što je asociralo na jedno od njegovih poslednjih
predavanja u pozorištu Vieux Colombier, godinu dana pre njegove smrti. Arto nije ni slutio da
će njegova utopijska želja, odnosno činjenica da telo u dodiru sa tehnologijom postaje
»razdrobljeno, beskrajno fluidno i gubi svoj identitet«, gde se performativni kvaliteti identiteta
ne mogu više posmatrati kao fiksirani sklop kvaliteta, već kroz beskrajnu interakciju postaju
slučajne i kontinuirano reprodukovane u različitim diskurzivnim kontekstima, pola veka kasnije
postati nešto sasvim normalno. (Videti Bojana Kunst, »Poslednji teritorij,« Frakcija, br. 4,
Zagreb, 1997, str. 40-43.)
7