UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

poretku kulture. Ljudsko telo je, kao i bilo koji drugi kulturološki fenomen, istorijski i
društveno determinisano.
Kada nemački istoričar kulture, Norbert Elijas piše o »istoriji evropskog tela« od
srednjeg veka do danas, kao i pokušaju ljudi da kontrolišu svoje instinkte i svoja
iskustva (npr. u smanjivanju praga tolerancije stida i gađenja), kao i ponašanja, on
ukazuje da proces civilizacije ne menja samo društvene običaje, već i fiziologiju tela i
njegovo predstavljanje u društvu. Elijas smatra da bi ovo širenje civilizacije trebalo
sagledati kao cenu u okviru složenih uslova reda i kontrole koje su evropske kulture
morale da plate za svoje tehnološke, naučne, društvene i ekonomske promene. 98 Telo
izvođača, onako kako je predstavljeno na sceni, takođe je uslovljeno kulturnim
kontekstom u aktuelnom procesu civilizacije. Izvođač na sceni ili ponavlja ili
razgrađuje modele ponašanja koji su uobičajeni za određenu epohu ili kulturu. U
takvim slučajevima, izvođači ne samo da odslikavaju, već učestvuju i doprinose
istorijskom procesu razvoja civilizacije, ispunjavajući određenu socijalnu funkciju.
Prema Marselu Mausu (Marcel Mauss), ljudi se uvek služe svojim nasleđenim
tehnikama u saglasju sa svojom tradicijom. Te tehnike jasno ukazuju da su telo i duh
obeleženi kulturom koja ih okružuje. 99
Francuski sociolog kulture, Pjer Burdije preuzima ovu tezu od Mausa, ali je ne
postavlja u antropološkom, već sociološkom kontekstu. Kultura za Burdijea predstavlja
otelotvorenje istorije koja postaje prisna kao čovekova druga priroda, pa se i ne zapaža
kao istorija. On predlaže termin habitus kako bi opisao psiho-fizičke sklonosti koje su
determinisane velikim brojem socijalnih faktora i koji preko tela dolaze do punog
izražaja. Habitus je istovremeno struktura koja je strukturisana, ali koja i strukturiše i
razrešava se u preobražaju i zamislima praktičnih konstrukcionih šema koje su
proizašle iz duhovnih socijalnih struktura i rezultat su istorijskog sleda generacija. 100
Od trenutka kada se izvođač nađe na sceni, njegovo telo se pretvara u scensko telo koje
proširuje njegovo prisustvo i gledaočevo opažanje. Naravno, postoje izvođači koji
privlače gledaoca svojom elementarnom energijom koja »zavodi« publiku bez
razmišljanja. To je ono što Euđenio Barba naziva »predizražajnim stanjem« koje je
zajedničko za sve izvođače i na koje je potom moguće primeniti različite kulturne
modele, pozorišne stilove, žanrove, tipove uloga, kao i ličnu ili kolektivnu tradiciju. 101
Pojedini biološki faktori (telesna težina, ravnoteža tela, položaj kičmenog stuba,
pokreti, mimika) omogućavaju postizanje predizražajne, organske tenzije. Američki
neurolog, Pol Ekman, tvrdi da postoji šest osnovnih emocija koje ljudi izražavaju:
iznenađenje, gađenje, tugu, bes, strah i sreću. Po njemu, to su opšte prihvaćeni izrazi
98
Videti Norbert Elijas, Proces civilizacije, prevod s nemačkog Dušan Janjić, Novi Sad i
Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarska radionica Zorana Stojanovića, 2001.
99
Videti Marsel Maus, “Telesne tehnike”, u Sociologija I, Antropologija I, II, Beograd:
Biblioteka 20. vek, 1998, str. 361-391.
100
Videti Pierre Bourdieu, Les sens pratique, Paris: Minuit, 1980 i Les regles de l'art, Paris:
Seuil, 1974.
101
Prisustvom izvođača na sceni bavi se pozorišna antropologija koja istražuje i tumači
zajedničke i transkulturalne principe na kojima počivaju sve tehnike scenskih oblika, kao
planove koji prethode procesu scenskog izražavanja, ne samo u savremenom teatru gde je
akcenat ponovo stavljen na ljudsko telo, već i u tradicionalnim teatarskim i ritualnim
predstavama, ali i parateatarskim manifestacijama u svakodnevnom životu. (Videti Euđenio
Barba i Nikola Savareze, »Energija« i »Predizražajnost«, u Tajna umetnost glumca: Rečnik
pozorišne antropologije, op. cit., str. 74-95 i str.186-203.)
35