UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

umetničkih praksi i njihovih relativnih autonomija. Prihvatajući zdravo-za-gotovo da
ako i jedan iskaz može biti realno izvršenje čina u stvarnosti, onda to može i umetnički,
dolazi se do dve naizgled suprotne pozicije: do naivnih uverenja o preuveličanoj
učinkovitosti umetnosti u društvu (avangarda, neovangarda, savremeni artivizam), kao i
do redukcionističkih zamisli direktnih uticaja društvene 'baze' na prakse 'nadgradnje'
(soc-realizam, neo-liberalne kustoske i programatorske prakse). Umesto ovakvih oštrih
distinkcija odnosno osporavanja materijalne specifičnosti, korisnije je ukazati na to da
se performativnost, zapravo, može razmatrati u svakoj kulturalnoj i umetničkoj izvedbi,
od masovne društvene manifestacije preko gay parade do monodrame. Ali, ne tako što
bi se među njima izbrisale granice ili iskopali rovovi, već uračunavajući i razmatrajući
specifične materijalne dispozitive tih izvedbi u relativno autonomnim društvenim
institucijama (npr. politici, kulturalnom aktivizmu i teatru). Na taj način, može se
pokazati kako jedna izvedba radi sa svojim kontekstualnim uokvirenjem, kako je njime
određena (kako sledi pravila, poziva se na konvencije, verifikuje se), ali i kako u njega
interveniše (subvertira pravila, izneverava očekivanja, ispituje i probija granice) – i
upravo je to jedna od osnovnih okosnica teorije performativnosti u domenu
performansa.
Performativnost performansa sa aspekta analitičke filozofije 161
Polazeći od Ostinove teorije, izvedbe se, kao i jezički iskazi dele na literarne
(konstativne, neperformativne) i performativne. 162 Literarne izvedbe su, kao konstativi,
one koje značenje uspostavljaju predstavljajući izvođenjem postojeće sadržaje, a
performativne su, kao performativi, one koje (pro)izvode, realizuju svoja značenja u
samom činu izvođenja.
Neperformativna izvedba stvara značenje u odnosu prema spoljašnjim referentima,
činjenicama izvanumetničke ili izvanizvedbene stvarnosti, stvarnom koje je realno ili
fikcionalno: politički konflikt, društvena kriza, privatni doživljaj, seksualna fantazija,
mit itd. Neperformativna izvedba činom izvođenja predstavlja tog referenta: oponaša
ga, opisuje, tvrdi nešto o njemu ili ga analizira, kritikuje, osporava itd. Takva struktura
je čini jasno referencijalnom i uspostavlja kao mimetičku: ona kreira i predstavlja neki
sadržaj koji ukazuje na referenta koji se nalazi izvan izvođenja. Mimetičnost je tu
zastupljena, svakako, pre u aristotelovskom nego u platonovskom smislu.
Paradigmatski primer takve izvedbe je dramska predstava, često čak i kad je
postdramska; a takođe i tradicionalna opera i beli balet – koji nevidljivim 'četvrtim
zidom' osiguravaju relativno jasne granice simboličke situacije na sceni.
Performativna izvedba je u početku vezana za fizički, neverbalni teatar, jer se smatralo
da on, zbog nezasnovanosti na dramskom tekstu, ima više mogućnosti za ostvarenje
ozbiljnog performativa. Recentni domaći primeri su alternativni teatri, Dah teatar,
Plavo pozorište ili Ister teatar. Ipak, iako njihove izvedbe najčešće nisu na dramskoteatarski
način referencijalne – već je reč o direktnijem bihevioralno-ekspresivnom
izvođenju značenja – one nisu ni doslovno performativne, jer referent ostaje spolja i
značenje koje uspostavljaju odnosi se na realnu ili fiktivnu, objektivnu ili subjektivnu
postojeću stvarnost. Njihovi učinci stoga spadaju u domen perlokucije, a ne ilokucije. S
161
Vid. »Performativno kazalište«; Maja Ogrizek, »Poetic function and performative in
theatre«; i H. T. Lehmann, op. cit.
162
Podelu na literarni i performativni teatar uvodi Aldo Milohnić u tekstu »Performativno
kazalište«.
62