UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

III Reality Show
Takav pristup je još vidljiviji u pozorišnoj predstavi letonskog reditelja, Alvisa
Hermanisa, Dug život, koja je bila koncipirana kao »isečak iz života« veoma starih
penzionera u zajedničkom stanu u Rigi (Letonija, bivši SSSR), u vidu svojevrsnog
reality show-a. Inspirisan takvim programima na televiziji, Hermanis je ukazao na
brisanje razlike koja postoji između svakodnevnog života i pozorišne glume u
medijatizovanom društvu. Hermanis smatra da takvi programi unose potpuni poremećaj
u značenje rada pozorišnih i filmskih glumaca. Monopol na podražavanje stvarnosti,
koji je nekada pripadao glumcima, nestao je, a drastično se promenio i nivo
uverljivosti. Stoga je, po stilu, ova predstava pokušaj da se »nađe izlaz« iz te situacije.
»U Dugom životu glumačka tehnika je dovedena do takve izveštačenosti da gledaoci
posmatraju glumački rad kao cirkuski trik. (...) I dalje bih s oprezom definisao žanr i
još opreznije govorio o novoj stvarnosti jer je u ovim komadima sve pod kontrolom. To
je i dalje umetnost (kurziv je moj, op. aut.), nema manipulacije učesnicima koji možda
ne razumeju u čemu to sudeluju, svi glumci su profesionalci visokog ranga s velikim
iskustvom, a svi su i odrasli ljudi. Moglo bi se možda pre reći da je reč o novom
stepenu rafinmana. To nije realizam niti dokumentarni prikaz... Iste laži, ali drugačijeg
stepena.« 93 Hermanis je napravio predstavu u kojoj je gledalac doveden u situaciju
»unutrašnje montaže«, odnosno situacije u kojoj je svaki gledalac pojedinačno čitao
predstavu drugačije, montirajući je po sopstvenom redu.
U Hermanisovom pozorištu, glumac nije predstavljač još jedne uloge, već postaje
izvođač/performer koji svoje prisustvo na pozornici nudi gledaočevoj kontemplaciji.
Američki teoretičar i istoričar pozorišta Majkl Kirbi je još 1965. godine u uvodniku
časopisa The Drama Review uveo pojam »novog pozorišta«, koje odgovara
nefiguralnom i apstraktnom slikarstvu i koje uključuje pojmove poput hepeninga i
pozorišta slučaja. Kirbi je kasnije napravio razliku između »glume« i »ne-glume«, a uz
njih i diferencijaciju prelaza od »potpune matrične glume« (full matrixed acting) do
»nematrične glume« (non-matrixed acting). 94 I Ričard Šekner i H.T Leman navode
Kirbijevu klasifikaciju kao nezaobilaznu u analizi izvođenja, jer ona, pored tehničkih
razlika između izvođenja i glume, ukazuje i na slojeve klasične glume. Na jednom
kraju njegovog kontinuuma nalazi se ne-gluma koja se odnosi na prisustvo izvođača u
kojoj on ne čini ništa kako bi pojačao informaciju koja nastaje njegovim scenskim
prisustvom (na primer, koan, binski radnik u japanskom kabukiju koji omogućava
promene scenografije i kostima, obučen u crno, i koji je »nevidljiv« za publiku).
Neuključen u matricu nekog konteksta igre, ovde je izvođač u stanju nematrične glume.
Nematrična izvedba je takođe karakteristična za hepening: u svojoj knjizi Happenings,
Kirbi je definisao hepeninge kao »nove promišljene pozorišne oblike« slične kolažu u
likovnoj umetnosti, u kome se različiti nelogični elementi, uključujući nematričnu
izvedbu, organizuju u raščlanjenu strukturu. Time što je »promišljeno stvoren«
hepening se razlikuje od pozorišta slučaja, jer iako o elementima u hepeningu može
odlučiti slučaj, oni su raspoređeni prema nekoj nameri. Gluma u hepeningu je
nematrična, jer uključuje određene jednostavne zadatke bez matrice vremena, mesta i
lika koji su bitni za glumu u tradicionalnom pozorištu. 95 Na Kirbijevu definiciju se
93
Alvis Hermanis, »Autor o delu, Dug život,« Katalog 39. Bitefa, Beograd, 2005, bez
paginacije.
94
Videti Michael Kirby, A Formalist Theatre, University of Pennsylvania Press, 1987.
95
Videti Michael Kirby, Happenings, New York: Dutton, 1965.
33