UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

umetničkog stvaralaštva, odnosno kao radikalno sredstvo protiv konvencija
institucionalizovane umetnosti, pa Rouzli Goldberg smatra da je takav stav učinio
umetnički performans katalizatorom istorije umetnosti 20. veka. 193 Umetnici su se
okretali performansu kao sredstvu slamanja tradicionalnih kategorija u umetnosti i
otvaranja novih pravaca. Štaviše u avangardi 20. veka, umetnost performansa je bila na
»prvoj liniji fronta«. Iako se većina napisanog o istorijskim avangardama koncentriše
na umetničke predmete, zapise i dokumenta koji su ostali iza njih, oni su često upravo
performansom pokušavali da reše sporna pitanja u umetnosti. Retroaktivno
konstituisana istorija performansa 20. veka je istorija liberalnog, otvorenog medija sa
brojnim varijacijama, čiji su stvaraoci bili nemilosrdni prema ograničenjima utvrđenih
formi i odlučni da svoju umetnost iznesu pravo u javnost. Zbog toga je performans sam
onemogućio precizniju definiciju od jednostavne izjave da je to živa umetnost koju
izvode umetnici. Svaka stroža definicija automatski bi negirala sam performans koji se
slobodno služi svim disciplinama i medijima.
II Performansi istorijskih avangardi
Ovo poglavlje bavi se najznačajnijim previranjima i promenama koje su obeležile
performans u umetnosti 20. veka, a koja se pojavljuje u vidu kritike autonomije
umetnosti, kroz razvoj interdisciplinarnih, intertekstualnih i interkulturalnih izvođenja,
od objavljivanja Prvog futurističkog manifesta 1909. do novih načina upotrebe tela i
novih medija u performansima kasnih 1990ih godina. Da bi se bolje razumeo ovaj
proces, potrebno je razmotriti bliže izvođenja u istorijskoj avangardi, jer je tu prvi put
došlo do probijanja nasleđa klasične umetnosti. 194 Ovde se ne radi o pokušaju da se
nadopuni bogata literatura koja postoji na tu temu ili da se utvrdi uticaj istorijske
avangarde na današnji umetnički performans, već o pokušaju da se istaknu neki
posebno izraženi aspekti koje su u svetlu studija izvođenja od posebnog interesa. 195
Prvobitna namera pripadnika istorijske avangarde bila je da u revolucionarnoj estetici
predoče socijalnu revoluciju. Istorijska avangarda je bila obeležena radikalnim
političkim stavovima, kao rani italijanski futurizam (1909-1914). Datum njegovog
rođenja je 20. februar 1909, kada je Filipo Tomazo Marineti (Filippo Tommasso
193 Ibid, str. 5-9.
194 Većina autora istorije istorijske avangarde počinje merenje vremena od praizvedbe komedije
Kralj Ibi, Alfreda Žarija (Alfred Jarry), što je u najmanju ruku jednostrano. Majkl Kirbi predlaže
dva različita modela avangarde: »antagonistički« i »hermetični«. Premijera Kralja Ibija 1896.
pripada antagonističkoj struji koja se nastavlja u umetnosti futurizma, dade i nadrealizma u vidu
novih estetskih provokacija. Hermetična struja počinje još sa simbolizmom, čija se estetika
zasnivala na okretanju ka unutrašnjem i podsvesnom ličnom doživljaju. (Vid. Michael Kirby, A
Formalist Theatre, op. cit.) Upravo su simbolističke predstave izvođene u malim pozorištima,
svojom nedramskom statikom i monološkim formama označavale korak ka umetnosti
performansa. Pored toga, Meterlink približava ideju simbolističke drame ideji umetničkog
performansa. (Vid. Moris Meterlink, »Svakodnevno tragično« i »Moderna drama« u Rađanje
moderne književnosti: Drama, prir. Mirjana Miočinović, Nolit: Beograd, 1975, str. 89-96.)
195 U tu literaturu npr. spadaju i naslovi: Avangarda: Teorija i istorija pojma, prir. Gojko Tešić,
Beograd: Narodna knjiga, 1997; Milena Dragićević Šešić, Umetnost i alternativa, Beograd:
Institut FDU, 1992; Slobodan Mijušković, Od samodovoljnosti do smrti slikarstva, Beograd:
Geopoetika, 1998; Slobodan Selenić, Dramski pravci 20. veka, Beograd: FDU, 2002; Ričard
Šekner, Ka postmodernom pozorištu, op. cit.; Ana Vujanović, Razarajući označitelji/e
performansa, Beograd: SKC, 2004. itd.
71