UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

sve da »unište« (Cara, Ribemon-Desanj (Ribemont Desasaignes)) i želje da se otvori
put novom pokretu, nadrealizmu (Breton, Aragon, Supo, Vitrak).
Isto onako kao što je Pikabija (Picabia) povezao cirišku dadu sa njujorškom i pariskom
dadom, Rihard Hulsenbek (Richard Huelsenbeck) je preneo dadaistički koncept u
Berlin. U svojim teorijskim spisima, on dolazi do sličnog zaključka kao i Marineti o
simultanosti kao apstraktnom umetničkom konceptu: »Simultanost je protiv onoga što
je postala i za ono što sama postaje.« 210 Brutizam koji je takođe u umetnost uneo
Marineti, mogao bi se opisati kao »buka sa imitativnim efektima« kakva je mogla da se
čuje npr. u »horovima pisaćih mašina, čajnika, zvečki i poklopaca lonaca,« ali u
berlinskom kontekstu ova promišljanja dobiće sasvim novo značenje. Rani dadaistički
performansi bili su sad veoma daleko, a berlinski performansi su imali malo dodirnih
tačaka sa pacifistički raspoloženim švajcarskim imigrantima. Nenaklonjeni
lartpurlartističkom stavu ciriške dade, berlinski dadaisti su se ubrzo okrenuli prema
političkom angažmanu, mada su rani berlinski performansi bili slični onima iz
Ciriha. 211 Po izbijanju revolucije i bekstva cara Vilhelma II i uspostavljanja Vajmarske
republike, dadaisti su bili uvučeni u sve moguće društveno političke sukobe, između
spartakista i socijaldemokrata, ali i ekspresionista. Slike Ota Diksa i karikature Georga
Grosa (Grosza) izražavale su žestok kritički stav prema sumornom društvenom
kontekstu, kroz otkriće fotografske montaže. 212 Paradoksalno, veliki Međunarodni
dadaistički sajam održan u junu 1920. u Berlinu, praćen Dadaističkom antologijom
obeležio je vrhunac i kraj berlinske dade. Neki njeni pripadnici, poput Piskatora,
opredelili su se za dalju političku borbu u okviru nemačke komunističke partije, dok su
drugi svoje eksperimente nastavili u okviru ekspresionizma.
Ogroman značaj dade za istoriju performansa ne korespondira sa značajem koji mu je
dat u istoriji umetnosti (za razliku npr. od nadrealizma), ali mesto dade je nezaobilazno
i značajno u okviru meta rasprave studija izvođenja, odnosno veoma je važno razumeti
izuzetnu prirode dade među pokretima istorijske avangarde ili neovangardnim
pokretima posle njega. 213 Direktno nasleđe berlinske dade može se prepoznati u radu
savremenog postdramskog reditelja Kristofa Šlingenzifa koji je svojim akcijama
između pop-arta, dade, nadrealizma, politike i medijskog pozorišta dostigao veliku
medijsku prezentnost političkih pitanja, koja se neodređeno kreće između performansa,
pozorišta, televizijskog šoua, svakodnevnog besmisla i politike u sadašnjoj Nemačkoj.
Ili u režijama drugog, savremenog nemačkog reditelja Franka Kastorfa (Frank Castorf)
koji je jednom izjavio da je posebnost umetnika iz istočne Nemačke u odnosu na
zapadnoevropsku postmodernu, to što oni sebe posmatraju, na neki način, kao
210
Rihard Hulsenbek citiran u RoseLee Goldberg, op. cit., str. 58.
211
Prvi dadaistički performans je održan u februaru 1918. u galeriji I.B.Neumanna. Hulsenbek
je čitao proglase, uživljavajući se u ulogu »dade bubnjara«, dok je Georg Gros recitovao svoju
provokativnu poeziju. Zatim je Gros urinirao po izloženim slikama, dok je Hulsenbek počeo da
urla da rat nije bio dovoljno krvav, što je izazvalo buru negodovanja među razočaranim, ratnim
veteranima. Direktor galerije je zapretio policijom, i sutradan je na svim naslovnim stranama
novina izašao izveštaj o ovom skandalu koji je pripremio Berlin za dadaističke performanse.
(Vid. RoseLee Goldberg, op. cit., str. 59)
212
Vid. John Willett, Arts and politics in the Weimar Period: The New Sobriety, 1917-1933,
Pantheon Books: New York, 1978.
213
Institucionalizacija dadaizma odigrala se tek 2005, kada je u pariskom Centru Pompidu
otvorena do sada najveća izložba 1560 dela (kolaži, montaže, instalacije, ulja na platnu, crteži,
fotografije, fotogrami, filmovi, zvuci, tekstovi, poezija, skulpture i redi-mejdovi) iz svih zemalja
u kome se ovaj pokret odvijao.
76