UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

ne moraju da budu ni preterano vešti. Osobe koje učestvuju u ritualima vrše unapred
smišljene radnje, nose specijalnu odeću ili odeždu i drugim sredstvima predstavljaju
visoko kodifikovano ponašanje u velikim društvenim ritualima. Na primer, tokom
liturgije ili neke druge verske ceremonije, sveštenici slede strogo napisana »scenarija«
izvođenja koja određuju njihovu odeću, gde tačno stoje u hramu, kao i ono što će reći
ili uraditi. Za ovakvo izvođenje potrebna je publika/vernici koji razumeju simbolično
značenje jezika, pokreta i predmeta koji se koriste tokom verskog obreda. U takvim
ritualima se ne donose estetski sudovi, već je važno prisustvo osobe kojoj je dato da
vodi ritual, pa čak i ako ta osoba nema neke glasovne, vokalne i izvođačke kvalitete.
Na primer, mada teško bolestan i star, papa Jovan Pavle II je, pred svoju smrt, samo
svojom pojavom izazivao brojne emocije kod katoličkih vernika.
VII Od rituala do teatra
Prema Viktoru Tarneru, ritual je među najmoćnijim aktivnim žanrovima kulturalne
predstave, ali ga strogo odvaja od pozorišta u svojoj knjizi Od rituala do teatra. Tarner
smatra da nema društva bez izvesnog metakomentara (odnosno prema Klifordu Gercu,
»priče koju grupa priča o sebi«) koje ne predstavlja samo čitanje o sopstvenom
iskustvu, već interpretativno uprizorenje tog iskustva. U jednostavnijim,
predindustrijskim društvima, obično postoje složeni oblici rituala – inicijacijskog,
isceliteljskog, sezonskog, magijskog – koji ne deluju samo kao sredstva oživljavanja
osećaja društvene solidarnosti, već služe i za artikulaciju i osmišljavanje teškoća i
sukoba sadašnjice preko kontekstualizacije u postojećoj kosmološkoj šemi. 115 Mada
postoje brojne teorije o ritualnom poreklu pozorišta, ipak ritual, za razliku od pozorišta,
ne pravi razliku između publike i izvođača. Umesto toga, postoji zajednica koju
predvode sveštenici, pripadnici stranaka, ili drugi verski ili svetovni stručnjaci, u kojoj
svi, stvarno ili formalno dele ista verovanja i prihvataju istu strukturu delovanja, kao i
isti niz, obrednih, odnosno liturgijskih radnji. Zajednica je tu da potvrdi kosmološki ili
teološki poredak, eksplicitan ili implicitan, povremeno ga aktualizujući zbog sebe
same, ili da bi se u nove članove usadila njegova temeljna načela, često u postupnom
nizu obreda tzv. životnih kriza, kao što su prelazak iz života u smrt kroz zrelost, brak,
prolazak kroz obrazovni sistem, itd.
Ponekad izvođači u ritualima zapadaju u trans, tokom kojih prolaze kroz čitav niz
psihofizičkih promena, i gde je njihova samokontrola redukovana na minimum ili je
nema. Izvođači preuzimaju »magično putovanje«, bivaju zaposednuti »demonima« ili
drugim neljudskim bićima, i ako su zaista dobri u tome, moguće je da će tokom
izvođenja uvući i gledaoce u trans. Izvođači u transu se često nalaze na granici između
stvarnosti i totalnog izvođenja, a ponekad je prelaze. Izvođači u transu, ne kontrolišu
sebe niti svoje izvođenje, tako da uvek imaju i pomagače, ljude koji ne upadaju trans,
kako bi ih sprečili da se povrede i pomogli im da izađu iz transa. Ponekad se dešava da
se, posle završetka seanse, izvođači ne sećaju šta su radili, što zavisi od kulture do
kulture, od žanra do žanra, od situacije do situacije, ali je trans kao oblik izvođenja vrlo
rasprostranjen po svetu u različitim kulturama i kontekstima (npr. u Turskoj, Koreji,
Brazilu, na Haitiju, itd).
115 Victor Turner, »Gluma u svakodnevnom životu i svakodnevni život u glumi,« u op. cit., str.
220.
42