UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

Po Ostinu: performativ nije moguć bez sopstvenog manjka, bez mogućnosti da ne uspe,
koja je upisana u njega samog.
Stoga izvedbeni performativ pre svega treba razumeti kao diskurzivnu potenciju, pa
dinamička referencijalnost kojom izvedba proizvodi referenta ne znači ni
nereferencijalnost niti simetričnu autoreferencijalnost, već pre svega »virtuelnu« (po
Delezu) odnosno Masumiju (Brian Massumi)) referencijalnost diskursa. Tako
performans može biti neuspešno performativan ili aformativan a da nije apsolutno
neperformativan. Nije, jer virtuelno nije nasuprot realnom, drugo od realnog, već je
potencijalitet samog realnog koji nije aktualiziran; ali ako se pojavljuje, pojavljuje se
samo i upravo iz njega. Odnosno, ako je referent performativa anticipirana mogućnost
koja nužno izmiče fiksirajućoj referenci, izvedba je uvek, u izvesnoj meri,
performativna. Takva vizura omogućava da se dejstvenost umetničke i kulturalne
izvedbe pomeri od emancipatorski zasnovane zamisli delovanja na društvenu realnost
tretiranjem kritičnih tema, ka intervenciji izvedbe u društvenoj realnosti, radom u
diskursu koji rađa događaj u datoj situaciji i time, tim uvođenjem virtuelnog u realno, je
transformiše. Drugim rečima, svaka izvedba je praksa, pa uvek i nužno proizvodi
'učinke' u vidu događajnosti, počev od situacije svog primarnog konteksta, pa nadalje.
Ona tako proizvodi značenja i efekte koja nisu zadata predočavanju niti su joj
imanentna, već u njoj aktualizirana, nego nastaju performativnom proizvodnjom u
nestabilnom kontekstu izvođenja. Za kraj, dovoljno je vratiti se na Deridino
jednostavno određenje performativa u Egzorciranju marksizma (Conjuring Marxism):
»Performativ je interpretacija koja tranformiše ono što interpretira«. 183 U tom svetlu, ne
samo da nijedna izvedba nije neperformativna, nego se nijedna izvedba ne sme izuzeti
od razmatranja svoje performativnosti. Inače, ostavlja joj se previše komforna pozicija
nemoćne nedejstvenosti koja ne dodiruje stvarnost, dok se ta stvarnost upravo na naše
oči neprestano transformiše, od izvedbe do izvedbe.
183 Jacques Derrida, Spectres of Marx, Routledge, New York-London, 1994
68