UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

azliku od drugih pokreta istorijske avangarde, ekspresionizam nije imao vođu, ni
središnji manifest. Pojam je prvi put upotrebljen u slikarstvu, a potom je primenjivan
na mlade nemačke dramatičare, da bi tek posle 1912. bio često radikalno
upotrebljavan. 219 Za razliku od futurista, ekspresionisti nisu rat pozdravili s
oduševljenjem, već su ga smatrali još jednim izrazom poremećenog i bezličnog
društvenog sistema. Oni su se zalagali za »novi svetski poredak« na temelju bratstva i
vere u temeljnu dobrotu čoveka, što su prihvatili i razvijali u dramama vodeći
dramatičari tzv. socijalne struje ekspresionizma, poput Ernsta Tolera i Georga
Kajzera. 220
Istovremeno, u Nemačkoj se pojavljuje novo važno središte za eksperimentisanje sa
metodama izvođenja – škola Bauhausa (1919) koja je samo u početnim godinama
sledila ekspresionizam. Prvi broj Bauhausovog pozorišnog časopisa, Bauhausbühne
(1922), sadržavao je dva manifesta: Der Arbeit der Bauhausbühne Valtera Gropijusa i
Das Bühnenwerk Lotara Šrejera (Lothar Schreyer) koja su se zalagala da krajnji cilj
pozorišta bude metafizički. Gropijus je bio jasniji u predlaganju puta do tog cilja: novi
scenski prostor je trebalo da se temelji na duhu građenja (Bau-Geist) i objedinjavao bi
kretanje, živa i mehanička tela, oblik, svetlo, boju, govorne i muzičke zvukove, a
izvođač bi trebalo da bude neka vrsta »nadahnutog radnika«, što je bio Bauhausov ideal
čoveka kao otelovljenja nematerijalne ideje time što preovladava zakonima mirovanja i
kretanja, optike i akustike. 221
Kada se Bauhaus premestio iz Vajmara u Desau, izašlo je posebno izdanje časopisa
Bauhaus-Buch posvećeno pozorištu, sa programskim tekstovima Šlemera, Farkasa
Molnara (U-Theater) i Pozorište, cirkus, varijete (Theater, Zirkus, Variete) Lasla
Moholi-Nađa (Laszlo Moholy-Nagy) u kome se on se zalaže za totalno pozorište
budućnosti, hvaleći futuriste i dadaiste zbog toga što su raskrstili sa »logičnointelektualnim
(književnim) pozorištem« prošlosti, ali ih kritikuje jer su zadržali
August Strindberg, »The New Art,« u Inferno, Alone and Other Writings, prev. Albert Bremel,
New York, 1968, str. 99.) Strindberg je razvio dalje koncept nesvesnog u komadima Sonata
snova (1902) i Put u Damask (1906), u kojima razvija dramaturgiju snoviđenja i nesputane
svesti spavača, tj. svedenborski koncept da je svet odraz nečijeg unutrašnjeg stanja.
219 U drami Rajnharda Zorgea, Prosjak, glavni junak je Pesnik, koji u središnjem delu preuzima
ulogu Sina i sanja o novoj drami koja će »osloboditi čovečanstvo« i odbacuje priču u
tradicionalnom smislu, jer se prava priča ne može izraziti rečima, glumačkim pokretima i
oblicima, jer je u njenoj osnovi slika ispunjena večnim odnosima, podsticajima i hiljadama duša,
što je nemoguće imitirati. (Vid. Reinhard Sorge, Der Bettler, 1912 u An Anthology of German
Expressionist Drama, prir. Walter H. Sokel, New York, 1963.) Ovim komadom Sorge je
nagovestio čitav niz sličnih komada, od kojih je najvažnija drama Waltera Hasenclevera, Der
Sohn (1914), od koje prestaje zanimanje za razvoj radnje ili lika, već za izraz »duše prepune
tragedije« (Kurt Pinthus). Sam Hasenclever govorio je o pozorištu ne samo kao sredstvu za
izražavanje čovekovog unutrašnjeg života, nego kao o posredniku između filozofije i života,
odnosno raskolu između onoga što postoji i što čoveku treba. (Vid. Marvin Carlson, kazališne
teorije 3, op. cit., 1997, str. 21.)
220 Sintezu velikog broja teorijskih napisa (Kornfeld, Koffka, Hasenclever, Walzel, Wofflin) i
dramskih tekstova načinio je Ivan Gol, zalažući se za Überdramu, kao treću poslednju fazu
dramskog razvoja (posle borbe ljudi i bogova u grčkim dramama, i drama koje su se bavile
problemima pojedinaca), koja opisuje borbu između ljudske duše i spoljašnjeg sveta, kako bi se
pozorište vratilo prvobitnom smislu: maski i percepciji nalik dečjoj. (Vid. Ivan Goll, »Two
Superdramas,« u Walter Sokel, op. cit., str. 9-11.)
221 Vid. Marvin Carlson, Kazališne teorije 3, op. cit., 1997, str. 27. Takođe, The Theater of
Bauhaus, prir. Walter Gropius, Wesleyan University Press: Middletown, Connecticut, 1961.
78