UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

potpunosti preokrenulo suštinu interkulturalnog pozorišta. 326 Siksu je uvela koncept
francuske feminističke teorije koja je zamenila muški glas ženskim glasom,
osporavajući falocentrizam tradicionalne humanističke misli u kome je žena ućutkani
objekat i žrtva. Bez obzira što postoji striktna razlika između Brukove transnacionalne i
poetske vizije mitske Indije, i vizije Mnuškine koje je bila direktno politična (npr.
Siksu je zapisala: »To nije Indija, to je samo indijski molekul, otisak stopala.« 327 ), obe
predstave mnogo više govore o umetničkim i kulturnim ambicijama ovo dvoje reditelja,
nego o samim problemima Indije.
Prema Karlsonu i Pavisu, većina interkulturalnih izvođenja predstavljaju hibridne
forme koje se zasnivaju na manje-više svesnom i dobrovoljnom mešanju različitih
tradicija iz različitih kulturnih prostora. Hibridizacija je takva da se ponekad ne mogu
prepoznati originalne forme kao npr. u radu kanadskog reditelja i glumca Roberta
Lepaža, ili u muzici Filipa Glasa, Dejvida Birna (David Byrne) Džon Kejdža, itd. U
tom smislu, najčešće se upotrebljava izraz kulturni kolaž, koji se pojavljuje kao forma
kod onih umetnika koji zanemaruju aspekt razmene ili transkulturalne komunikacije.
Oni citiraju, adaptiraju, redukuju, uvećavaju, kombinuju i mešaju različite elemente bez
obraćanja naročite pažnje na njihov značaj i vrednost u originalnim kulturama.
Interkulturalizam ovde postaje neočekivani i pseudonadrealni susret kulturnih ruševina
ili kulturnih materijala koji su bili potisnuti ili diskreditovani. Nema ničeg
humanističkog u ovim slučajnim susretima, afiniteti i sličnosti su daleko od vidljivog, a
nepodudarnosti uznemiravaju ili očaravaju publiku. To je način na koji funkcionišu
predstave Tadaši Suzukija, jer su one usmerene ka direktnoj reakciji gledalaca, u svojoj
disonantnoj ambivalentnosti, npr. kao Marlboro reklame u grčkom hramu ili pop
muzika u Troji, putem kojih Suzuki namerno manipuliše postmodernim komentarom
kulturnih fragmenata. Uprkos tome što ovi kulturalni kolaži rezultiraju predstavama
neverovatne snage i lepote, one ne nude razumevanje među kulturama, odnosno
njihovim etnološkim funkcijama, u njihovim originalnim kulturama.
Stoga se u slučaju ovih izvođenja koristi sintagma sinkretičko pozorište, termin koji se
često koristi u poslednje vreme za reinterpretacije heterogenih kulturnih materijala koji
rezultiraju u formaciji novih konfiguracija, kao na primer u predstavama Reze Abdoha,
koji je u svojoj ličnosti i svojim predstavama spojio sve moguće diskurse potlačenosti.
Abdoh se prozvao »autsajderom, queer-om, HIV pozitivnim, emigrantom, obojenim
umetnikom«, koji je rođen u Iranu, a školovan u Londonu i Los Anđelesu. Njegovo
poslednje delo, pre nego što je umro (od aids-a u 35. godini) 1995. godine, bila je
barokna i raskošna predstava Citati iz razorenog grada (Quotations from a Ruined
City, 1994) koja je suprotstavljala žive izvođače na nekoliko platformi i filmske
projekcije na nekoliko ekrana, koje su prikazivale razorene gradove: Los Anđeles,
Njujork i Sarajevo, kao i propadanja tela uništena aids-om. Ova provokativna predstava
bila je zamišljena kao panoptikum seksualnih, moralnih i političkih izopačenosti, kao
neka vrsta, istovremeno direktnog i transcendentnog iskustva tadašnjeg Zapada,
otvorivši put jednom novom otporu zapadnjačkom kulturnom konzervativizmu, čiji se
postkolonijalni diskurs proširio na veliki broj društvenih i političkih problema
potlačenih i manjina.
326 Vid. Marvin Carlson, »Brook and Mnouchkine: Passages to India?« The Intercultural
Performance Reader, prir. Patrice Pavis, London and New York: Routledge, 1996, str. 79-92.
327 Videti Hélène Cixous, »Sur L'Indiade,« Acteurs 29, 1987, str. 16.
117