UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

platformu i za marginalizovane grupe, između ostalih i seksualne manjine, bolesne i
invalide, i neku vrstu društveno angažovane umetnosti.
V Različiti identiteti
U ovom slučaju, upotreba sintagme interkulturalno izvođenje postaje još fleksibilnija i
mobilnija, jer se fokusira na izvođača i njegove tehnike izvođenja, u vidu eksperimenta
sa novim telesnim tehnikama. Već je ranije napomenuto da je u svim izvođenjima, a
naročito u performansima u kojima izvođači suprotstavljaju svoju telesnu tehniku i
profesionalni identitet sa nekom drugom kulturom, leži i najveći paradoks, ali i izvor
snage ove vrste izvođenja, jer što je veća okrenutost prema razmeni telesnih tehnika,
ono postaje sve više političko i istorijsko. Na primer, rušenjem Berlinskog zida, došlo
je do saznanja o istočnoevropskim performansima, koji su gotovo uvek bili oblik
političkog suprotstavljanja represivnim režimima i koji su se uglavnom odvijali po
privatnim stanovima ili studentskim centrima i njihovim malim galerijama (Tomas
Ruler, Oleg Kulik, Ilja Kabakov, itd.). Rouzli Goldberg tvrdi da uz stalnu pretnju
policijskog nadgledanja, cenzure i hapšenja, nije bilo neobično da je najveći deo
protesne umetnosti iz istočne Evrope bio povezan s telom. 328 Umetnik je mogao da
izvede svoje delo bilo gde, bez materijala ili studija, a delo nije navodno ostavljalo
nikakve tragove.
U ovim slučajevima, međutim, uopšte se ne susreću »kulture« kao takve, već konkretni
umetnici, umetničke forme i dela. A međunarodna umetnička razmena nikako se ne
odvija kao neka vrsta kulturalnog predstavljanja, mada se tako često karakteriše. Npr.
Marina Abramović se ne doživljava kao predstavnica srpske ili evropske kulture.
Zanemarimo li pitanje šta je u stvari srpska ili evropska kultura, ostaje utisak da se ipak
većina umetnika odnosi i prema svojoj kulturi kao prema stranoj kulturi, zauzimajući u
njoj disidentsku, odstupajuću, marginalnu poziciju. Možda izraz »kontaminacija« koji
sugeriše Edvard Said, a koji postoji još iz vremena antičkog Rima u kome je taj izraz
korišćen za slobodne latinske prevode grčkih originala, nije baš najsrećnije rešenje u
ovom kontekstu, ali ipak u sebi sadrži moćni potencijal da su izvođenja, a samim tim i
celokupne kulture hibridne (u Homi Babinom složenom značenju reči), 329 opterećene,
prepletene nečim što se doskora smatralo stranim elementima, dakle neka vrsta
kontaminacije. Edvardu Saidu se to čini kao suštinska ideja današnje revolucionarne
stvarnosti, u kojoj sukobi u sekularnom svetu tako provokativno ispunjavaju izvođenja
poslednje generacije. Said tvrdi da je prošlo vreme istorijskih koncepcija koje
naglašavaju linearni razvoj ili hegelijansku transcendenciju koje zapadni (ali
patrijarhalni) svet postavljaju u centar, a nezapadni u manjkavu, pa čak i
»prestupničku« periferiju. 330
328 Rouzli Goldberg, Performans od futurizma do danas, op. cit., 2003, str. 195.
329 Said navodi da je Homi Baba ovu ideju izneo nekoliko puta „s izvanrednom suptilnošću“.
Videti Homi K. Bhabha, „The Postcolonial Critic,“ Arena 96, 1991, str. 61-63; kao i
„Dissemination: Time, Narrative, and the Margins of Modern Nation,“ u Nation and Narration,
prir. Homi K. Bhabha, London and New York: Routledge, 1990, str. 291-322.
330 Edvard Said, »Preispitivanje ortodoksije i autoriteta«, op. cit., 2002., str. 554.
119