UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

primedbom izvodi inverziju hijerarhije po kojoj su konstativi norma jezika, utvrđujući
da su svi iskazi performativni, pa su i konstativi tako samo njihov poseban slučaj. Na
tom mestu se sa diferencijacije iskaza stiže do razmatranja performativnosti svih iskaza
– koja nameće opšti problem značenja. Pošto je zaključio da značenje ne sledi iz
gramatičke strukture iskaza, Ostin značenje vezuje za kontekst, smatrajući konvencije i
procedure kojima se iskaz izvodi u specifikovanom kontekstu ključnim faktorom
značenja.
Ostin dalje razvija opštiju teoriju govornih činova, u okviru koje je podela iskaza na
performative i konstative uključena u problematiku različitih činova koje iskazi izvode.
Lokucijski čin je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a
perlokucijskim se nešto (posledice) postiže iskazivanjem. Pošto svaki iskazani iskaz
jeste lokucijski čin, važno je ukazati na razliku između ilokucije i perlokucije. Npr.
iskaz »Proglašavam kraj suđenja.« u određenim okolnostima iskazivanja ima
ilokucijsku moć da završi suđenje; dok je kod iskaza »Zamolite je da završi suđenje.«
završetak suđenja perlokucijski učinak, posledica iskaza, a ne radnja koju sam iskaz
izvodi. Prema Ostinu, odrediti značenje iskaza znači odrediti konvencije koje
omogućavaju različite ilokucijske činove, jer da bi se uspešno izvela govorna radnja
nije dovoljno izgovoriti performativni iskaz (npr. »Proglašavam kraj suđenja.«), već je
nužno da veliki broj činilaca i pravila konteksta iskazivanja 'teče ispravno'. (Npr. u
pomenutom slučaju da se iskaz iskazuje u sudnici, tokom sudskog procesa, da se slede
konvencije tog konteksta, da ga izgovara sudija a ne npr. optuženi itd.) Pošto je
ilokucija direktno određena tim mehanizmom – koji nekad ide kako treba a nekad ne –
greška-promašaj su unutrašnja svojstva performativa: po Ostinu, iskaz nije performativ
ako se ne može i neuspešno izvesti.
Ipak, na toj tački kontekst se pokazuje kao prilično nestabilno tle za razmatranje
performativnosti, jer analizi nužno izmiče totalitet konteksta: stalno se mogu previđati i
pronalaziti nove pojedinosti. Ostin se zbog toga zadržava na problemu intencije. Kod
Ostina je intencija dvostruko određujuća. Ona je uključena u konvencionalnu
proceduru izvođenja i time je deo značenja iskaza. Značenje se tako približava
neizvesnom polju psihologije – onome šta je govornik/ca mislio/la, osećao/la, hteo/la
kad je iskazivao/la. Pritom, ona određuje i samu teoriju performativa, zadržavajući je u
domenu 'ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnom govoru'. Ipak, u teoriji performativa
je značaj intencije uveliko doveden u pitanje. Primer za problematizaciju njene važnosti
je: ako na venčanju mladoženja izgovori »Uzimam X za ženu.« i time obavi jedan deo
performativa venčanja, ne može ga naknadno osporiti i poništiti time što će reći da se
šalio dok je to iskazivao. Dakle, za uspešnost izvođenja ovog performativa intencija
govornika nije važna, već je presudan kontekst čiji je konvencionalni mehanizam
ispravno sproveden.
Teorija performativa i govornih činova je nastala u okviru posleratne britanske
filozofije jezika, tj. filozofije običnog govora (eng. ordinary language) započete
Vitgenštajnovim (Ludwig Wittgenstein) Filozofskim istraživanjima. U 1950im
godinama je razvija prvenstveno Džon Ostin, ali i Peter Strawson, a zatim ju je Džon
Serl (John Searle) sistematizovao u studiji Speech Acts: An Essay in the Philosophy of
Language (1969). 150 Nakon toga, kreće njen razvoj u drugim oblastima: lingvistici
(Benvenist), poststrukturalizmu (Derida), postmodernoj teoriji (Liotar), teorijskoj
psihoanalizi dramskog teksta (Felman), studijama kulture i roda (Batler), teoriji
150 Džon Searl, Govorni činovi, Nolit, Beograd, 1991.
59