UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

potom kako je doživljeno, što se može primeniti na svaki ovakav događaj
(nematerijalno) i objekat (materijalno), to jest odnos između akcije i interakcije, tvorca
radnje (izvođača ili performera) i gledaoca (posmatrača) i onoga što se događa među
njima. Kao što je već ranije sugerisano, u studijama izvođenja pitanja otelovljenja,
radnje, ponašanja i posredovanja se uvek posmatraju interkulturano (npr. Kristo je
umetnik bugarskog porekla, Žan-Klod je Francuskinja, oboje žive u Njujorku, a
njihovu instalaciju su videli posetioci Njujorka iz svih delova sveta, a zahvaljujući
internetu to je dostupno svim njegovim korisnicima).
U današnjem svetu sve kulture su u neprestanoj interakciji, i ne postoji nijedna sasvim
izolovana kultura, uprkos zalaganjima kulturnih čistunaca. Istovremeno, razlike među
kulturama su toliko duboke da nijedna teorija izvođenja ne može da pretenduje na
univerzalnost. Sadašnje sredstvo kulturalne interakcije, globalizacija, unosi u
svakodnevni život ekstremnu neravnotežu moći, novca, pristupa medijima i znanju,
kontroli resursa. Mada je uočeno da je globalizacija na određen način novi oblik
kolonijalizma, ona se takođe razlikuje od kolonijalizma na mnogo ključnih načina:
zagovornici globalizacije obećavaju da će »slobodno tržište«, internet, i tehnički i
naučni progres omogućiti bolji život. 39 Globalizacija takođe uvodi i izjednačava
popularnu kulturu (popularna »amerikanizacija«: brza hrana, savremena pop muzika,
filmovi, igrice, itd.) sa visokom kulturom. Kulturna »uravnilovka« i »bešavna«
komunikacija omogućavaju transnacionalnim entitetima da prenesu svoju poruku. U
novom, neoliberalno-tržišno orijentisanom svetu, vlade i velike korporacije nalaze da je
mnogo lakše vladati i oblikovati tržište u saradnji, radije nego u sukobu sa radničkom
klasom. Kako bi što bolje obezbedili njihovu saradnju, informacija ne treba samo da se
s lakoćom globalno prenose, već i veoma vešto. Očigledna pobeda »demokratije« i
tržišnog kapitalizma ide ruku pod ruku sa kontrolisanim medijima. Još uvek ostaje
otvoreno pitanje da li će internet na kraju biti arena otpora ili saučesništva. Ali čitava
problematika bi nas odvela u područje koje trenutno nije tema ove rasprave. 40
Cilj je da se iz svega navedenog izvede zaključak da studije izvođenja istražuju veliki
broj predmeta i koriste veliki broj metodologija kako bi se bolje razumeo ovaj današnji
kontradiktorni i uzburkani svet. Ali za razliku od drugih, daleko tradicionalnijih
akademskih disciplina, studije izvođenja ne organizuju svoje predmete i metode u jedan
jedinstven sistem. U poslednje vreme je toliko očigledno svima, ne samo teoretičarima
izvođenja, da je teško organizovati znanje u koherentnom vidu sistema, kakvi su
39 Vid. Timothy Garthon Ash, Free World, London: Random House, 2004 (Slobodan svet, prev.
Aleksandra Jovićević, Beograd: Samizdat B92, 2006)
40 Vid. čitava poglavlja o »nevaljalim« ili »propalim« državama u Timoti Garton Eš, op. cit.
Takođe videti, Marsel Gose, Demokratija protiv same sebe, prevod Radoman Kordić, Filip
Višnjić: Beograd, 2004, jer ova knjiga i u tematskom i problemskom smislu predstavlja pravi
primer analize liberalno-demokratske tradicije u modernim društvima Zapada. Marsel Gose se
zalaže za radikalnu reviziju psihoanalize u društvenom kontekstu, preispituje vladajući diskurs o
ljudskim pravima, kao i novu poziciju »subjekta« u socijalno-ontološkom smislu. Veliki deo
knjige, osim što je posvećen problemima religije u savremenom društvu, analizira i napetost
odnosa između pojedinca i društva, što je najveće moguće iskušenje za savremena društva.
Ustaljeni model naučnog tumačenja ovog fenomena u francuskoj antropološkoj tradiciji stalno
se kretao između holizma i metodološkog individualizma (Emil Dirkem, Marsel Mos, Luj
Dimon). Marsel Gose postavlja slično epistemološko pitanje: da li autonomija individue
reprodukuje heteronomiju društvenog »bivstva« ili je ipak reč o obrnutom redu stvari? Gose
uočava da svaki društveni fenomen ima dovoljno unutrašnjeg potencijala da demonstrira
sopstveno naličje, odnosno da nijedan postmoderni mislilac ne može da izbegne recidive
klasičnog hegelijanskog diskursa.
17