UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

kontekstualizacije sajberformansa u sistemu istorije, tradicije i aktuelne institucije
umetnosti. Ako te prakse jesu umetnost (teatar, balet, opera, performans art itd.) a
mnoge od njih zaista to i jesu po svom institucionalnom statusu – šta je to sa
savremenom institucijom umetnosti? Koja je to institucija umetnosti koja je te prakse
prihvatila za umetničke (dodelila im status)? Ali i: Šta je feedback sajberformansa kao
umetnosti na instituciju (umetnosti)? Kakav kontraudar ona mora pretrpeti za ovu
(nužnu, a to možda znači i iznuđenu) otvorenost?
IV Internet kao kulturalna praksa kao medij sajberformansa
Društveni kulturnomedijski kontekst u kojem se pojavljuje internet i njegova masovna
upotreba se može konceptualizovati preko tri teoretizacije koje se između sebe
preiščitaju. Polazeći od ranije situacionističke teorije Gi Debora, 396 internet se može
shvatiti kao kulturalna praksa društva nastalog iz posleratnog društva spektakla u
kojem je neposrednost prešla u medijsku sliku. Preko postmoderne teorije
simulacionizma Žana Bodrijara, 397 on se može postaviti kao praksa društva
trećestepenih simulakruma čiji originali u neposrednoj stvarnosti i ne postoje. A prema
Volfgangu Velšu, internet se može razumeti kao praksa društva transkulturalnosti, u
kojem je osporena i vertikalna i horizontalna zatvorenost i korehentnost kultura u
stalnom protoku i prožimanju. 398
Iniciran u vreme ključnih promena aktuelnog globalnog socio-političkog konteksta
započetih padom Berlinskog zida, internet se pojavio kao novo neutralno polje globalne
komunikacije koje obećava prevazilaženje mnogih ranijih razlika, podela i granica, kao
novi demokratski svet dostupan svima širom planete. Međutim, tokom njegovog
razvoja i omasovljenja u 90im godinama, u kontekstu globaliz(a)ma, tegobne
postsocijalističke tranzicije, intervencionizma i terorizma, postblokovski ideal
beskonfliktne društvene, ekonomske, kulturalne globalne pluralnosti je raspršen. 399
Danas bi bilo naivno smatrati internet ‘mestom potpune slobode’, jer je ona višestruko
regulisana. I sami akteri sajberformansa i internet umetnosti doprinose raspršivanju te
iluzije, i često ukazuju da prostor interneta nije nezavistan od spoljnjeg sveta već je nov
oblik društvenokulturalne prakse, koja podleže društvenokulturalnom ustrojstvu (kao
npr. pitanje autorskog prava).
V Umetnička kontekstualizacija sajberformansa
Sajberformans, kao umetnička praksa koja se zasniva na izloženoj pojmovnoj platformi
i obuhvata umetničke prakse kao što su navedene, preispituje i, čak, dovodi u pitanje
instituciju umetnosti (naročito teatra) programski se određujući unutar nje. Ovde ću
rasvetljavati dva aspekta tih problema koja smatram važnim za razumevanje samog
396 Vid. Guy Debord, Društvo spektakla, op. cit.
397 Vid. Žan Bodrijar, Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad, 1991.
398 Vid. Wolfgang Welsch, »Transculturality; the Forms of Cultures Today«, op. cit.
399 Vid. kritike u Contingency, Hegemony, Universality: Contemporary Dialogues on the Left,
prir. Judith Butler, Ernest Laclau, Slavoj Žižek, Verso, London, 2000; Marina Gržinić,
»Borderline Symptoms – Don’t ask what Europe can do for you; ask what you can do for
Europe«, Manifesta 3 – Newsletter 1, Ljubljana, 2000; Michael Hardt & Antonio Negri, Empire,
Harvard University Press, Cambridge Mass, 2000.
136