UVOD U STUDIJE PERFORMANSA - TkH

Zaključak ovakve teoretizacije izvedbe bi bio da – ako je konvencija performativnog
teatra intencijom i.4 'stala na živac' instituciji teatra delimičnim prodorom realnosti –
konvencija performans arta prekoračuje i poslednji institucionalni limes teatra,
omogućujući realizaciju izvedbe 's one strane' teatarske stvarnosti. 177 Pitanje je,
svakako, da li je i koliko ta strana u doslovnoj realnosti, koja (bi trebalo da) okružuje
umetnost. Ali, upravo na ovu njenu dejstvenost su računali neoavangardni,
konceptualni, pa i mnogi aktuelni umetnici kada performans art, ples, fizički teatar i
kulturalne performanse postavljaju kao dominantne muzealiziranoj instituciji teatra.
Performativni (ne)uspeh izvedbe 178
Izvođenje u savremenim izvođačkim umetnostima i kulturalnim praksama se
operativno može konceptualizovati ako se performativnost razume kao diskurzivni
potencijalitet. To mislim naročito u smislu u kojem Džudit Batler, u tumačenju
Ostinovog naslova, prelazi sa tranzitivnosti »reč→stvar« na proizvodnost »reč–stvar«
performativa. 179 Ta teza se može razviti dalje fokusiranjem pojmova neuspešnih
performativa i aformativa.
Neuspešni performativ – koji je obrađivao još Ostin, a zatim i Felmanova – je
performativ koji je proizveo referencijsku iluziju i promašio čin anticipiran iskazom.
(Paradigmatski primer je obećanje, po definiciji strukturirano u preskakanju
aktuelnosti.) Blizak mu je pojam aformativa, koji je uveo Verner Hamaher, 180 a zatim
razradili Leman i Krasimira Kruškova. 181 Aformativ je: neperformativ u blizini
performativa; ono što liči na njega i/ili se predstavlja kao da je performativ, a da
zapravo to nije. Leman taj pojam koristi za postdramski teatar da bi naznačio njegovu
neperformativnost, jer: »On se samo ponaša kao da to (performativ) jest«. Na osnovu
nje, a u opreci s nazivom izvođačke umetnosti (eng. performing arts, odnosno
performance art), on izvodi novi naziv Afformance Art: »Zbog toga teatar sve manje
čini – ako izuzmemo profitabilnu i nakaradnu masovnu zabavu mjuzikla – producira
sve manje značenja, kako postoji mogućnost da se u blizini nulte točke (u funu, u
zastoju, u šutnji pogleda) nešto dogodi: ono sada. Dubiozni performativ, Afformance
Art«. 182
Međutim, pri uvođenju tih pojmova u oblasti performansa i izvođačkih umetnosti, treba
obratiti pažnju na to da ako se te izvedbe označe kao neuspešni performativi ili
aformativi, to još ne znači da nisu performativne. Jer, neuspešni performativ je
konstitutivni oblik performativa, kao što je aformativ njegov poseban slučaj: promašaj.
177
Vid. Alan Read, Theatre and Everyday Life, Routledge, 1993; Bim Mason, Street Theatre
and Other Outdoor Performance, Routledge, 1992; Jovićević, Aleksandra, »Teatar, parateatar i
karneval: građanski i studentski protest u Srbiji 1996-1997.«, i Milena Dragićević-Šešić,
»Nevidljivo pozorište na ulicama Beograda«, Urbani spektakl, CLIO, Beograd, 2000, str. 147-
160 i 161-180
178
Vid. i Timothy Gould, »The Unhappy Performative«, u Performativity and Performance, str.
19-45
179
Judith Butler, »Burning Acts – Injurious Speech«, str. 198
180
Werner Hamacher, »Die Geste im Namen. Benjamin und Kafka«, u Entferntes Verstehen,
Suhrkamp, Frankfurt, 1998, i »Afformativ, Streik«, u Was heisst »Darstellen«?, prir. Christian
Hart Nibbrig, Suhrkamp, Frankfurt, 1994.
181
Krassimira Kruschkova, »Akter kao/i autor kao ‘aformer’ (kao Jérôme Bel kao Xavier Le
Roy)«, Frakcija, br. 20/21, Zagreb, 2001, str. 53-60
182
Vid. Postdramsko kazalište, Epilog, Afformance Art?
67