Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

102
Tereza i Mina su, međutim, morale da se posluže mehanizmima patrijahalnih sistema u kojima su živele kako bi ispoljile
svoje talente i dobile priznanje za svoj rad. Bile su ćerke etabliranih i poznatih naučnika. Pomoć i podrška njihovih očeva (a
kasnije i muževa) im je bila korisna i značajna u postizanju javnog uspeha i pri izlasku iz pravitne u javnu sferu.
Tereza je postala slavni prevodilac Srpskih narodnih pesama koje je u par navrata objavila u Nemačkoj (Talvj: 1825/26,
1835, 1853) pod naslovom Volkslieder der Serben. Pre 1825. godine ona je objavila nekoliko prikaza i prevode dve knjige
Valters Skota sa engleskog na nemački jezik. Bila je još uvek nepoznata i neafirmisana. Kako bi njen izvanredan talenat došao
do izražaja i kako bi ušla u svet književnosti i nauke, iskoristila je dve prednosti koje je imala: poznatog i uspešnog oca
naučnika i rektora Univerziteta u Haleu, i poznavanje ruskog jezika i slovenske kulture i književnosti. Uz pomoć oca započela
je korespondenciju i saradnju sa veoma poznatim savremenicima kao što su Gete, Jakob Grim, Jernej Kopitar i Vuk Karadžić,
koji su svi imali veliku moć i uticaj. Ona je ušla u „muški“ svet tako što je ovim autoritetima uspešno nametnula svoje
mišljenje i svoj pristup prevođenju poezije. Na taj način je postala začetnica novog načina prevođenja književnosti koji danas
nazivamo „književni prevodi“ (Jähnichen 2001: 131). Posle prvog objavljivanja Srpskih narodnih pesama Tereza postaje
poznata i značajna književnica, književna kritičarka, istoričarka ženske književnosti i naučnica sa oko 50 dela (Women Writers
in History database 2010; Dobrašinović i Krause 2008: 329-346).
Mina je svom ocu bila desna ruka i osoba u koju je imao najviše poverenja. On ju je obrazovao da bude deo dve kulture,
nemačke i srpske. Bilo je to od velike važnosti za Vuka čiji je uspeh zavisio u velikoj meri od književnika i intelektualaca iz
Austrije i Nemačke. Zahvaljujući Minonom prevodu, Vuk objavljuje svoju antologiju Srpskih narodnih pripovetki i poslovica u
Nemačkoj (Karadžić 1854). Mina je imala značajnu ulogu u stvaranju i održavanju interkulturnih veza svog oca jer je za njega
obavljala korespondenciju na više jezika i poznavala je sve njegove poslovne partnere i prijatelje. Ona bi zamenjivala svog oca
u njegovom odusustvu. Vuk joj je obezbedio visoko neformalno obrazovanje. Posle Katarine Ivanović, ona je druga poznata
srpska slikarka iz 19. veka u našoj istoriji umetnosti. Za sobom je ostavila oko 50 slika i crteža. Međutim, glavna Vukova
namera je bila da je proizvede u svog najodanijeg, najvernijeg i najplodnijeg sledbenika i naslednika njegovog dela. Ona se u
potpunosti identifikuje sa očevom misijom za vreme njegovog života. Ali tek nakon njegove smrti 1864. godine, ona odlučno
ide njegovim stopama i nastavlja njegovo delo. Koristi mrežu ljudi srpskog i slovenskog porekla u Beču, tj. srpsku i slovensku
dijasporu, kako bi sprečila prenošenje očeve zaostavštine u Beograd, tj. tadašnju Tursku, gde su političke i ekonomske prilike
bile veoma nestabilne i nesigurne, i gde je bilo leglo Vukovih neprijatelja. Zahvaljujući Mini, Odbor za izdavanje Vukovih dela
se osniva u Beču umesto u Beogradu.
Kako su se Tereza i Mina ostvarile ove i druge uspehe i izborile sa muškim autoritetima od kojih su njihove karijere
zavisile, videćemo na osnovu kritičke diskurs analize njihove privatne korespondencije.
Iz analize Terezinih pisama Kopitaru (Jovicic 2011: 48-85) vidimo da se Tereza služila različitim taktikama i strategijama.
Za odluku da se obrati jednom od najvećih autoriteta, ona je iskoristila drugi autoritet – svog oca. Strategija posredničkog
dolaska do cilja jeste jedna od poznatih u građenju karijere žena. Ona bi prihvatila sugestije muških autoriteta (Gete, Kopitar)
do određene granice. Ono što je ipak ostalo u „vlasti“ autorke jeste da ne prihvati sve sugestije, uz valjano objašnjenje. Odnos
između prihvatanja mišljenja drugog i očuvanja sopstvenog zapravo je dokaz njene diplomatske taktike usmerene cilju da
prevodi konačno ugledaju svetlost dana.
U te svrhe ona koristi još jednu taktiku „govor drugog“, da vrati odgovor Kopitaru, a da pri tom ne mora sama da se konfrontira
u odnosu na Getea. Sledeća diplomatska osobina Tereze je da u poslovima prevođenja nakon toga što zauzme svoj stav,
argumentiše ko taj stav podržava. Ona zna da taj dodatak jeste važan u patrijahalnom društvu, a to je da mišljenje i odluku žene
(ne)podržava i neko od autoriteta.
Nakon objavljivanja prvog toma Srpskih narodnih pesama (Talfj 1825) Tereza navedene taktike više ne primenjuje. Ona je
samouverenija i samostalnija, što se može tumačiti kao rezultat njenog sve većeg znanja i umeća u prevođenju narodnih
pesama, ali i kao rezultat velikog uspeha koji je imao prvi tom objavljenih pesama u Nemačkoj. Tako ojačana, ona se sada
drugačije pozicionira prema Kopitaru. Postala je autoritet, i to više ne krije. Iz analiziranih 12 pisama koje je Tereza napisala
Kopitaru možemo videti da je Tereza pristupila odgovorno prevodilačkom poslu koji joj je predložen, da se vodila sopstvenom
intuicijom za prevod i za pesme, uspevala je da odbrani svoju viziju prevođenja, da se nametne javnosti i da ubedi autoritete
kao što su Gete, Kopitar i drugi, da je potpuno dorasla zadatku i poslu prevođenja. Ovo je postigla koristeći razne taktike u
korespondenciji sa navedenim autoritetima.
Iz analize 6 Terezinih pisama Vuku (Jovičić 86-95) uočavamo drugu važnu osobinu Terezine ličnosti. Pored toga što je
darovita za prevođenje, ona u prevodilačku radionicu uključuje i one druge koji mogu poboljšati prevod – izvornog govornika
(Vuka) i veoma učenog filologa (Kopitara). Kao i u pismima Kopitaru, Tereza se poziva na muški autoritet, svog oca. Iz njenih
pisama Vuku iz Amerike doznajemo da se ona i tamo sasvim dobro snašla, opet uz pomoć muškog autoriteta, svoga muža. Ona
je uspela da se i u Americi „dobaci“ do značajnih, uticajnih i jakih izdavača, kao što je to uspela i u Nemačkoj.
Iz analize 7 Mininih pisama Vuku (Jovičić 100-112) se vidi da je ona živela interkulturalni život u svakodnevici, kao što
danas žive mnoge osobe u Evropi. Zapravo je ona bila preteča tog života u više geografskih prostora, duže ili kraće. Pisma
potvrđuju teškoće u svakodnevnici tog međukulturnog života (česta smrt, odvojenost od oca, ekonomske, emocionalne,
egzistencijalne), u kojima se osoba nađe kada se odluči za ovu vrstu životne vizure ili život u dve kulture, srpskoj i nemačkoj,
od samog detinjstva.