Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája I.

25
3.1.2. Арне Галис [Arne Gallis] (1956: 139, 158) у језику народне прозе и у Вуковом преводу Новог завета бележи
релативизатор шта (год) у релативним клаузама чија је предикација представљена глаголом хтети сматрајући да
управо због датог глагола облик шта треба третирати као генитивни, а не акузативни.
3.1.3. У војвођанским говорима, истина, има доста релативних клауза с релативизатором шта чија је предикација
представљена глаголом хтети, односно глаголом који је у далекој прошлости имао (и) генитивну рекцију (видети, на
пример) или глаголом који данас поред акузатива може регирати и генитив, најчешће с партитивним значењем (на
пример, желети), те би и то могао бити разлог појаве релативизатора шта.
Понекад се у релативној клаузи, као у примерима (2) и (5), могу појавити две примарно упитне речи, што није
уобичајено у војвођанским говорима. Такви типови релативне клаузе, који нису регистровани у језику старосрпске
пословноправне писмености, ипак се сматрају архаичнијим (Brownе 1976: 202).
3.1.4. У говору румунског Ченеја релативизатор шта у функцији директног објекта релативне предикације
регистрован је у једном примеру уз именицу:
(6) Kad sam mu spome4nula no2vce {ta je potro3{io, sko3~io je s otoma4na... (РСГВ3, 34).
О релативизатору шта у датом говору биће речи у одељку 3.2.3.
3. 2. Реченични комплекс с релативном клаузом и антецедентом у функцији граматичког субјекта
релативне предикације. Антецедент у функцији граматичког субјекта релативне предикације најчешће је
имплициран, а само изузетно представљен је именицом или придевском заменицом средњег рода.
3.2.1. Релативне клаузе с имплицираним антецедентом увек имају функцију директног објекта управне
предикације, а релативизатор је углавном акцентован. У позицији релативне предикације забележени су глаголи бити,
имати (у значењу ‘постојати’), ићи (у значењу ‘следити’), јести (у се-пасиву), те требати:
(7) Ku1va {ta1 se i1ma: lu3daje zele3ne, ~o4rbe... (З, СДЗб XXVII,154);
(8) ... pri2mimo {ta1 e bi4lo za je1lo... (Ит, СДЗб XLIII, 505);
(9) ...spre18mamo {7ta1 }e se je1sti... (Пг, СДЗб XXXVII, 602).
3.2.2. Уз придевску заменицу средњег рода све у функцији граматичког субјекта релативне предикације
релативизатор шта је забележен два пута:
(10) ... ta1mo se no1si ma1lo ko47kica, ja1buke, sve1 {ta je po1sno. (Бд);
(11)...i o2n je mo4rao da slu1{a majsto3ricu da done3se vo3de, dr4va, sve1 {ta pri3pada, to2 mu je pr2vi de1o bi1o
po3sla... (Кв, РСГВ5, 20).
3.2.3. Два пута су регистроване и релативне клаузе везане релативизатором шта за именички антецедент у
функцији граматичког субјекта релативне предикације, опет, у говору румунског Ченеја:
(12) Nagari malo ova jaja {ta idu pod kvo~ku da zna{ posle koja su (РСГВ5, 117);
(13) Kupili smo ma{inu {ta pere ve{ (РСГВ5, 44).
По овој особини говор румунског Ченеја показује сличност са смедеревско-вршачким говорима у Банату, будући
да је приликом ексцерпције примера запажен релативизатор шта уз именички антецедент у банатским говорима
смедеревско-вршачке провенијенције (Izva1di ono me2so {ta je bilo go4re... [Вршац, РСГВ7, 75]).
Треба скренути пажњу на то да у говору румунског Ченеја релативизатор шта није истиснуо релативизатор што
(Na po~e4tku sam i3mala bu2rmu {to smo pra1vili od kra3jcare... [РГВ4, 169]).
3.2.4. Арне Галис (1956: 65) истиче да се с краја XIV века облик шта почиње употребљавати као везник којим се
уводе зависноупитне клаузе (аутор региструје само један пример). Форму шта Слободан Павловић не бележи у језику
старосрпске пословноправне писмености од XII до XV века − ни у релативним клаузама нити у допунским клаузама.
У једнотомном РМС (2007: 1551) за употребу заменице шта у односном значењу дају се само примери с
неексплицираним антецедентом. Бавећи се питањем експликације и дескрипције на плану сложене реченице у
савременом стандардном српском језику, Владислава Ружић (Петровић 1999: 144) имплицитно каже да је
везник/заменица шта резервисан за експликативне (допунске) клаузе, а везник/заменица што за дескриптивне
(релативне) клаузе.
На дијалекатском подручју српског језика дати релативизатор забележен је, колико је познато, у говорима северне
Метохије (Букумировић 2003: 226).
Исходишна структура релативних клауза с релативизатором шта могла би бити релативна клауза с имплицираним
антецедентом. Међутим, остаје отворено питање како се дати релативизатор појавио у слободној релативној клаузи.
Да ли се то шта, дијахроно гледано, прво појавило у упитним и зависноупитним клаузама, па одатле продрло и у
сферу релативности, или се дата заменица истовремено појавила и у зависноупитним и њима структурно подударним
слободним релативним реченицама?
3.3. Реченични комплекс с релативном клаузом и антецедентом у функцији семантичког субјекта релативне
предикације. У само једном примеру, из говора Сараволе у румунском Банату, регистрован је имплициран антецедент
у релативној клаузи с релативизатором шта у функцији семантичког субјекта релативне предикације:
(14) I#zme{amo u je3dan lo1nac od svakoja4kog `i1ta, o4vsa, je1~ma, {ta1 i1ma, o1ndak o2n kle1kne i me1te mu na1 glavu.
(Ср, ППЈ 40, 147).
То би могао бити или остатак старе генитивне форме релативног што или номинативна форма датог релативизатора,
на чију појаву је могао утицати румунски језик.
3.4. Реченични комплекс с релативном клаузом и антецедентом у функцији квалификативно-ситуационог
детерминатора релативне предикације. У корпусу је регистрован један пример релативне клаузе која се везује